POTCENJEN JOŠ JEDAN DOBAR ZANAT, NJIH JE U BEOGRADU SVE MANJE!? Sada jedva zarađuju preko minimalca, evo šta ih je "ubilo"

U Beogradu je sve manje časovničarskih radnji, a oni koji se bave ovim zanatom, uglavnom su posao nasledili od oca. Neke su bile velike, neke u centru grada, druge na periferiji, ali unutar svake radnje nađene su dve identične stvari. Prva se na satove koji nadglašavaju muziku sa tranzistora ili kompjutera, a druga je drveni pult

- Ne mogu to nikako da dokažem, ali tvrdim da je lokal u kojem se sada nalazite najmanja zanatska radnja koja postoji u Srbiji. Ovde ima tri i po kvadrata. Tu je moj otac otvorio radnju, ja sam desetak godina bio uz njega, a 1974. sam potpuno preuzeo posao. I oduvek je ovde bio drveni pult. Ne bih mogao da radim da je ambijent drugačiji - kaže Zoran Savić, čija se radnja nalazi u centru Beograda, na uglu Bulevara Despota Stefana i Cvijićeve.

Od malena uz stare budilnike

Ovaj sedamdesetčetvorogodišnji majstor kaže za Infostud da su ga dok je još bio dete opčinili časovnici i mogućnost da se poprave, i otkriva da se vremenom mnogo toga promenilo.

- Pre svega se promenio odnos ljudi prema satovima, zatim vrste časovnika koje su popularne i na kraju njihov kvalitet. Svaki zanat, pa tako i ovaj naš časovničarski, uči se prvo gledanjem, a onda potom i konkretnim radom. Tako sam i ja učio od oca i igrao se rastavljajući stare budilnike. Završio sam mašinsku školu, potom prešao i na fakultet, ali kad sam definitivno odlučio da se bavim ovim poslom mora sam da polažem određenu razliku ispita. To sam uradio bez problema i lepo sam živeo od zanata koji volim. Imam dvoje dece, školovao sam ih, završili su fakultete, sin čak dva, osnovali porodice i to sam sve uradio iz ova tri i po kvadrata. Posla ima i sada, ali sigurno to sve ne bih mogao da postignem u današnje vreme - smatra Savić.

Mnoge časovničarske radnje su se zatvorile, neke zbog toga što mlađe generacije nisu želele da se bave ovim poslom, ali pre iz nekih drugih razloga. Na prvom mestu to je, prema rečima Dušana Nikolića, još jednog iskusnog prestoničkog zanatlije, zbog pojave mobilnih telefona.

- Uf, to je nešto što nas najviše 'ubija'. To, pa onda jeftini kineski satovi. Mnogi ljudi sve to kupuju i onda mi nemamo toliko posla. Istina, s vremena na vreme dođe neko sa starijim satom koji je nasledio i koji za njega ima sentimentalnu vrednost, dok se sve ostalo svodi napromenu baterije ili zamenu kaiša. A što se primanja tiče ona su relativna stvar. Konkretno, ja zaradim oko 50.000 ili 60.000 dinara mesečno. Da sam malo mlađi možda bih mogao i više, jer recimo, nekada sam za osam sati mogao da popravim pet ili šest mehaničkih satova, a danas ne mogu više od tri. Uz to, imam i penziju, tako da se ne žalim, ali da je ranije bilo bolje, bilo je. Pa, ako ćemo iskreno, i nas je bilo više, sada nas je sve manje - kaže Dušan.

Ne mora baš sve da se naplati

Platežna moć klijenata sve je slabija, zbog toga se i cene usluga ne podižu previše, ali postoji neki minimum ispod kojeg se ne ide.

- Ne isplati mi se da radim bilo šta za manje od 300 dinara, to je donja granica i ona se obično odnosi na skraćivanje kaiša. Ali, primera radi, ušao mi je pre nekoliko meseci u radnju jedan moj vršnjak, tu negde oko 60 godina, i pitao me da li mogu da probušim rupu na kaišu njegovog unuka koji nosi smartfon, onaj dečiji. Naravno da sam to učinio, a kada je upitao koliko je dužan rekao sam mu: Ništa, pozdravite unuka i neka nauči da gleda i na analogni sat, ne samo na ovaj digitalni. Obojica smo se nasmejali i on je otišao. Jednostavno, ne možete baš sve da naplaćujete - kroz smeh poručuje sajdžija Marko iz Novog Sada.

Bonus video: