VELIKO ČUDO MATI JUSTINE! Završila je medicinu, a onda se zamonašila i od trnja i kamenja ponovo podigla zaboravljenu SVETINJU

Manastir Svetog Hristifora, vekovima zarastao u šikaru, ponovo je svetinja u Mislođinu pokraj Obrenovca. Mati Justina stigla je iz Kanade, tri i po godine sakupljala papire, a za četiri meseca sazidala crkvu

Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori mati Justina, igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristifora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu.

Ona je pre četiri godine upućena iz srpskog manastira u Kanadi da obnovi svetinju zaraslu u trnje i šikaru na bregu iznad doline Kolubare, nedaleko od Obrenovca. Papire za obnovu sakupljala je duže od tri i po godine, a crkva je uz pomoć ktitora stavljena pod krov za četiri meseca.

- Posle bezdušne kampanje 1999. u kojoj su širene laži o Srbima, bilo mi je teško da živim u Americi. Tražila sam da me pošalju u neki manastir u Srbiji. Mitropolit Amfilohije, administrator posle smrti patrijarha Pavla, rekao mi je da idem u Mislođin, u zadužbinu svetog kralja Dragutina, manastir Svetog Hristifora. Kad sam rekla da nisam čula za taj manastir, klimnuo je glavom i rekao da treba da ga obnovim. Uplašila sam se, rekla mu da u životu nisam ništa gradila, da je to preveliki poduhvat za mene. Mitropolit je odgovorio da imam blagoslov Majke božje i da moram da idem u Mislođin - rekla je tiho mati Justina, pre monaštva lekar specijalista.

Foto: Printskrin/youtube/tv prva

Polovinom decembra 2010. po snegu i ciči zimi monahinja je stigla u Beograd. Čudno su je gledali dok se batrgala po smetovima ka brdu Crkvine nad Mislođinom, gde su se nalazili temelji drevnog hrama iz 13. veka, koje su šezdestih godina prošlog veka istraživali arheolozi. Posle turske pohare u 17. veku to je bilo sve što je ostalo od kraljevske zadužbine. Kraj temelja starog manastira nalazila se samo započeta zgradica konaka golih zidova i monahinja je morala da se vrati u mali stan u gradu.

- Došla sam u Srbiju, bila sam potpuno zbunjena, bez novca i ikakvog iskustva u građevinrskim poslovima. Podigla sam svoje zaostale penzije da bih uredila konak koliko-toliko, da u njemu može da se preživi. Kome god sam pomenula obnovu manastira, odgovor je bio isti - nema novca, ni projektne dokumentacije, ni puta, a o struji i vodi da ne govorimo - ističe mati Justina.

Iako je situacija izgledala bezizlazno, monahinja nije odustajala. Preselila se u konak i s prvim lepim danima počela da uređuje njegovu okolinu iznenadivši uobičajene posetioce Crkvina.

- Tu su se sakupljali lovci, dolazili su narkomani i dileri, tajni ljubavnici. Narkomani su me pitali gde će oni sad da se drogiraju, a dileri su pretili i divljali su automobilima svake noći, pravili terevenke na svetinji - kazala je mati Justina.

Foto: Printskrin/youtube/tv prva

Priča o upornoj monahinji se proširila i počeli su da dolaze prvi vernici i na ostacima kraljevske zadužbine posle nekoliko vekova su održana prva bogosluženja.

- Jednog dana su došli komunalci i isekli šikaru, a zatim je napravljen i asfaltni put. Ljudi dobre volje su pomagali, ali bilo je i onih drugih koji su pokušavali da zaustave obnovu manstira. Jedan birokrata je punu godinu dana odlagao potpisivanje važne dozvole. Dolazio je i igrao se olovkom nad dokumentom da bi me mučio. Početkom 2014. najzad sam sakupila sve papire i projekte, ali novca za zidanje crkve nije bilo - rekla je mati Justina.

Dobrovoljni prilozi dobijeni od vernika bili su nedovoljni za podizanja hrama, a najavljene veće donacije otkazane su zbog katastrofalnih poplava u maju.

- Ljudima koji su hteli da prilože crkvi savetovala sam da prvo pomažu bližnje koji su u nevolji. Već sam se pomirila da će obnova crkve morati da sačeka neka druga vremena, kad me je telefonom pozvala nepoznata žena i rekla da je uplatila sumu s kojom smo mogli da počnemo građevinske radove na crkvi - ističe mati Justina. 

Foto: Printskrin/youtube/tv prva

Igumanija kaže da je zatim došlo do neočekivanih problema sa izvođačima radova koji su neprekidno odlagali dolazak.

- Već smo ušli u zimu i nisam verovala će biti išta urađeno, a onda su se 12. novembra neočekivano pojavile građevinske mašine i radnici. Pitala sam ih da li znaju koji je praznik, a oni su slegli ramenima. Rekla sam im da je njihov dolazak Božji znak, jer tog dana svetkujemo Svetog kralja Dragutina, u monaštvu Teoktista, čiju zadužbinu treba da obnovimo - rekla je mati Justina. 

Radnici su prionuli na posao, a onda je bager naišao na ljudske kosti. Ogromna kašika nije oštetila nijedan od osam skeleta žutih kao vosak, najverovatnije mučenika monaha koji su stradali u turskim uništavanjima manastira.

- Te mošti su sada u kripti koja štiti temelje starog hrama nad kojim je nadzidan novi, koji uskoro otvara vrata vernicima .Tek kad je crkva stavljena pod krov pojavila se tajanstvena dobročiniteljka i objasnila zašto je davala toliko priloga. Kad je bila na hodočašću u Svetoj zemlji, želela je da daruje jednu od tamošnjih svetinja, kad joj je prišao nepoznati starac i upitao je zašto ne pomogne manastir Svetog Hristifora u svom rodnom mestu. Žena je bila zatečena i rekla da ne zna ni za kakvu svetinju u Mislođinu, ali ga je poslušala. Kad se vratila čula je za mene i manastir i postala najveći ktitor, ali nije želela da iko zna za to - ispričala je mati Justina.