PRAVA LJUBAV GODINE NE BROJI! Ivka i Momčilo uzeli se iz "šale" pre 70 godina i otkrili recept za dugovečan brak! (FOTO)

Ivka (87) i Momčilo Lacković (91) iz Klenja u Mačvi, u braku su od 1953. godine. I danas, sedam decenija kasnije, vole se i poštuju kao kada su bili mladi.

Ljubavlju su pobedili težak život i savladali brojna iskušenja, a u dubokoj starosti uživaju uz naslednike, ćerku, sina, unuke i praunuke.

- Majka i otac su imali nas dvanaestoro, a ja sam bio osmo dete. Majka je često pokazivala svoje ruke koje su bile istrošene od rada i uvek govorila kako bi trebalo da se oženim da bi joj snajka pomagala i odmenila. Ja, onako u šali, kažem majci kako sam našao devojku sa strane, tako smo zvali devojke iz drugog sela. Kažem joj da je crnka, lepa kao lutka, a mislio sam na Ivku koju nisam ni poznavao i koja je za tih nekoliko dana svojom lepotom mnogim momcima u selu pomutila pamet - priča Momčilo.

Foto: G.R.

Majka je sutradan otišla da upozna nesuđenu snahu. Odmah nakon povratka kući mu je rekla da joj se dopala i da je dovede. 

- Imala sam 17 godina, bila sam devojka za udaju na koju su su mnogi momci iz mog sela Varna u Pocerini bacili oko, a neki i prosili. U Klenje sam otišla da odnesem babine jednoj rođaci i kada je trebalo da se vratim kući bratu koji je po mene krenuo motorom iz Prnjavora usput pukne guma i ja ostanem duže u gostima. Kad je kod rođaka kući došla Momčilova majka i pitala me da li bi bila njena snaja, ja više u šali pristanem. Sutradan sam upoznala Momčila, a posle nedelju dana i otišla za njega. Nismo ljubavili ni dana - seća se Ivka.

Skromno i teško su u početku živeli u velikoj porodici sa Momčilovim roditeljima, četvoricom braće i njihovim suprugama,međutim izdvojili su se iz familije i na goloj ledini počeli da grade kuću. Otvorili su sopstvenu zanatsku radnju za štrikanje po kojoj ih i danas pamte u Mačvi, neumorno radili da izgrade sopstveni dom, školovali i izveli decu na put.

Foto: G.R.

- Imali smo samo čardak. Radili smo noć i dan da bi se skućili, pa nismo imali vremena da se posvađamo. Kada smo se uzeli ja sam rekla Momčilu da ću poštovati njega i njegovu porodicu, a ako se jednom dogodi da odem do kapije na avliji, nikada me više neće videti. To se nije dogodilo, pa smo zajedno dočekali da ostarimo. On je mene poštovao, a ja sam se trudila da ga nikada ne uvredim. Kad on malo zagalami, ja izađem napolje i kad se vratim on se ohladio. Nekad mora nešto malo i da se istrpi - priča Ivka.

Ivka se poslednje dve godine zbog bolesti kreće pomoću hodalice, pa joj Momčilo, koga u desetoj deceniji zdravlje dobro služi, pomaže i često odmeni u kućnim poslovima. U velikoj planskoj kući koju su sazidali vikendom dočekuju potomke, a njih dvoje u jednom sobičku gde im je sve na dohvat ruke dele uzajamnu ljubav, pažnju i poštovanje.