KREDITNE MUKE BEOGRADSKE! Grad nije imao sreće sa zajmom, ali je imao sreće da ga i u tim vremenima vode hrabri ljudi

Beograd nije imao sreće sa svojim prvim kreditom ili zajmom kako se to zvalo u devetnaestom veku. ”Uzimao” ga je tačno 22 godine a novac je imao na raspolaganju tek 28 godina od kako je budžetska komisija beogradske opštine prvi put donela odluku da se grad zaduži zbog infrastrukturnih radova.

Kako se grad ubrzano širio u državi kojoj je Evropa tek priznala nezavisnost budžetska beogradske opštine donosi odluku 1883. godine da se opština zaduži kako bi se kaldrmisale ulice, gradio vodovod i kanalizacija kao i škole. Prregovori sa bankama su trajali osam godina pa je Opština tek 1891. godine zaključila prvi ugovor o kreditu. Kako to kod nas biva pokazalo se da su za osam godina su porasle cene a i potrebe grada pa se pokazalo da je potrebno da se Beograd. Da bi Beograd dobio potreban novac čekalo se još 16 godina sve do 1911. godine. Višedecenijsko ”čekanje” Beograda na kredit uslovilo je stranačko prepucavanje između narodnih radikala koji su držali vlast u državi i samostalaca koji su se izdvojili od radikala. Ministar finansija Stojan Protić koji je bio član Narodne radikalne stranke tražio je da se beogradski zajam zaključi kod Uprave foondova a samostalci koji su vladali Beogradom želeli su da zajam zaključe kod Narodne banke. Zato je Stojan Protić odbijao da izda državnu garanciju za beogradski zajam sve do 1911. godine dok konačno problem nije bio rešen. Obimni radovi su odmah započeli i bili su završeni za dve godine. A sve je moglo da se završi decenijama ranije da se srpske političke elite nisu prepucavale i ratovale preko Beograda. Zato je inženjer Velislav Vulović, kasnije u više navrata ministar građevine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, opisao 1909. godine dok je bio predsednik beogradske opštine da je Beograd ”neuređen, nekaldrmisan modernom kaldrmom, pun blata i prašine, neregulisan, nekanalisan, nesnabdeven vodom, jednom rečju oskudan u sve što jednu varoš ima da obeleži i stavi u red kulturnih varoši”.

Foto: Privatna arhiva

 

Nešto slično se dogodilo pola veka kasnije kada je gradonačelnik Branko Pešić odlučio da gradi ”Mostarsku petlju” odnosno auto-put kroz centar Beograda a nepto kasnije i Beogradski železnički čvor. Oko ove ideje vodila se žučna rasprava na Urbanističkoj komisiji grada Beograda a deo javnosti, pre svega stručne, bio je protiv ovog rešenja. Tvrdili su da je Beograd tom saobraćajnom arterijom Evrope koja spaja Orijent i Nemačku presečen na pola i raspolućen na dva dela. Bilo je onih koji su smatrali da provođenje evropskog magistralnog auto-puta kroz sam grad ozbiljno odudara od tada savremene prakse da se težak saobraćaj izvodi van gradova, a bulevari i petlje služe samo za „internu“ upotrebu metropola. Još više kritika bilo je je kada je gradonačečelnik Pešić, u svom političkom zenitu, 1971. godine, donosi plan izgradnje „Beogradskog železničkog čvora“. Plan je predviđao izmeštanje Železničke stanice sa njene tadašnje lokacije u Savamali, u prostor velike šumovite parkovske površine, beogradskog „Hajd parka“, u blizini Maleškog brda, i prethodno izgrađenog autoputa koji je svečano pušten decembra 1970. godine u promet, baš preko „Pešićeve“ petlje kod Trga Mostar koji je kompletno uništen u izgradnji petlje zbog čega je petlja dobila ime Mostarska. Taj deo grada, nekadašnja „Jatagan mala“ sa izgradnjom autoputa dobio je novu dimenziju. Najpre je srušena kompletna „mahala“, staro nehigijensko naselje koje se od BIP-ove pivare protezalo čak do Autokomande, i uređeno je korito „mokroluškog potoka“, divlje rečice koja bi se sa prolećnim bujicama pretvarala u poplavni talas. Potok je kaptiran ispod autoputa, i tuda i dalje teče sve do ulivanja u Savu.
Žučnu raspravu oko „Mostarske petlje“ na Urbanističkoj komisiji 1967. godine prekinuo je sam Branko Pešić i uperio prst u projekat Branislava Jovina i Jovana Katanića, rekavši: „Biram ovaj projekat, ali pod jednim uslovom: postavićemo tri bandere na Guberevcu: jednu za tebe Brano, drugu za Jocu, a treću za mene. Ako petlja 1970. ne bude valjala, sva trojica ćemo da visimo“. 

Foto: Privatna arhiva

Odluku je doneta ali je trebalo obezbediti pare za izgradnju auto-puta, petlje o mosta. Zatim su otišli utadašnju saveznu vladu koju je vodio Edvard Kardelj sa kojim Banko nije bio baš u najboljim odnosima. Kardelj je pristao da savezna vlada finansira deo projekta ali je tražio da se u tadašnjoj jugoslovenskoj skupštini, donese poseban zakon tzv. ”leks specijalis”. Kako je Skupština tadašnje Jugoslavije bila dovodomna kasnilo se sa usvajanjem zakona a Pešić je opravdano sumnjao da iza te opstrukcije stoji Kardelj kao i da će u gornjem domu neka od tadašnjih jugoslovenskih republika, na mig moćnog i lukovag Slovenca, zaustaviti ovaj zakon. Bez zakona nije bilo moguće da savezna vlada odobri kredit Beogradu. Razlog za Pešićevu sumnju bio je njegov sukob sa Kardeljom oko širine auto-puta. Kardelj je odbijao obezbedi pare za širinu puta od 11,5 metara, odnosno tri saobraćajne trake, sa obrazlođenjem ”da ni Zagreb ni Ljubljana nemaju saobraćajnice sa po tri trake”. Pešić je posle sastanka rekao svojim saradnicima da će ”Beograd imati put sa tri trake ne zvao se on Branko Pešić”. ”Idi ti, Brano, i crtaj, sve ostalo je moja briga“, rekao je arhitekti Jovinu. Kako se auto-put od tri trake ipak našao u ”leks specijalisu” niko ne zna ali izgleda da je Pešić otišao pravo kod Tita. Smetnji više nije bilo ali su zakon i kredit kasnili o čemu je pisala tadašnja beogradska štampa. Inače, ovaj projekat je finansiran tako što je auto-put sa novobeogradske stranke finansiran sredstvima federecije, sam most i petlja iz budžeta grada Beograda a izgradnju drugog dela auto-puta sa šumadijske strane platila Republika Srbija. Sve je to trebalo sastaviti i koordinirati.
 
Čak i kada je zakon usvojen tu nije bio kraj Pešićevih muka. Tamo gde je danas petlja na Autokomandi, bile su stare kasarne u vlasništvu moćne Jugoslovenske narodne armije (JNA) koje su nasleđene još od kraljevske vojske. A na čelu vojske nalatio se moćni general Ivan Gošnjak. Zapuca tako Pešić kod generala Gošnjaka i ponudi mu 43 hektara zemlje u Makišu u zamenu za tih 10 ari placa, samo da se vojska skloni. Ovaj ga izbaci iz kancerijejer gde će JNA da se odrekne jednog centimetra zemlje! Pešić, šta će — kud će, opet se posluži lukavstvom. Pri poseti holandske kraljice, u njenom prisustvu, stane na sav glas da hvali Tita zato što mu pomaže u gradnji prestonice. Maršalu se to svidelo pa mu reče da će mu pomoći ”šta god treba“. Sutradan Pešić piše pismo Brozu i uvijeno prepričava svoj razgovor sa Gošnjakom. Posle nekoliko dana JNA zvanično odgovori da pristaje na predlog o razmeni. 

Foto: Privatna arhiva

 
Nije Beograd imao sreće sa kreditima ali je imao sreće da ga i u tim vremenima vode hrabri ljudi i vizionari koji su, uprkos protivljenju dela javnosti, znali da sprovedu velike i vizionarske projekte. Zato će oni ostati upamćeni jer njihova dela danas čine našg grad metropolom.