Gradski prevoz u doba Kraljevine Jugoslavije! (FOTO)

U septembru 1939. godine Hitlerovim napadom na Poljsku počeo je svetski rat ali beogradski mediji su bili puni nekih drugih tema kao što je neopisiva gužva u tramvajima. Politika je pisala da su „posebno problematični tramvaji od Terazija do Zemuna”. Direkcija za saobraćaj Beograda na pitanja novinara odgovarala je da nema dovoljno kola i da ne može da reši muke građana. Beogradske vlasti raspolagale su sa 135 motornih kola i prikolica baš koliko ih je bilo i kada je Beograd imao 200.000 stanovnika. A tog leta 1939. u prestonici je već živelo 400.000 ljudi.

 U to vreme je, recimo, italijanski grad Milano već imao milion žitelja i jedan tramvaj je dolazio na 1.000 stanovnika, dok je u našem glavnom gradu taj odnos bio – jedna motorna kola na 4.000 duša! Beogradski novinari su pisali da se „u drugim evropskim gradovima kada je „špic” uvode rezervna kola da bi se smanjivale gužve”. Iz Direkcije za saobraćaj Beograda odgovarali su da im je poznato šta se radi u drugim evropskim metropolama i da bi Beograd to činio sigurno ali nije imao ništa na depou jer su apsolutno svi tramvaji bili na ulici od jutra do večeri”.

Zato su beogradske novine na kraju 1939. godine bile pune priča o gužvama u tramvajima. „Oni koji bi se zadesili u sredini ponekad su morali da propuste jednu ili dve stanice dok se izbore da siđu. Bili su itekako potrebni dobri laktovi ne bi li se dočepali vrata.

Da sve bude još gore u toj svojevrsnoj borbi, dodatnu nezgodu su pravili žandarmi, kočničari ili poštari sa velikim čantrama o ramenu”, pisali su mediji. Čantre su bile velike kožne torbe sa mnogo pregrada i džepova kako bi što više stvari moglo da stane. I danas se taj pojam može čuti ponegde kada se spominju glomazne putničke torbe. Ni kondukter, ma koliko bio vešt, nije mogao lako da se provuče kroz ionako uzani prostor između sedišta, krcat narodom i službenih lica sa punim čantrama. Zato je beogradska štampa dala zanimljiv predlog. „Da se ukloni polovina sedišta tako da ostane samo niz sa jedne strane”. Predlog nije prihvaćen, a gužve su bile sve veće, pa je početkom 1941. godine beogradsko Vreme ovako opisivalo stanje u gradskom prevozu našeg grada:

Foto: printscreen

 

„Neki Beograđanin nije mogao da izvuče ni novac da plati kartu. Kondkukter je stigao do njega baš na njegovoj izlaznoj stanici. Putnik nije mogao da izađe iz tramvaja na svojoj stanici, a kondukter, vrlo savestan, nije hteo da ga pusti jer nije platio kartu. Zamalo je došlo i do tuče. Kondukter br. 926 mogao bi to da posvedoči. Naravno da se i putnik uzjogunio i nije hteo da plati kartu, jer je morao da se skine na jednoj tramvajskoj stanici niže, a njegov posao je zahtevao veliku brzinu!“

Ovaj tekst pokazuje sliku gradskog prevoza iz glavnog grada Kraljevine Jugoslavije koji je već bio poprilično naseljen. Na ulicama je bilo mnogo pešaka i automobila, a javni prevoz je postao jedna od najvažnijih komunalnih tema i ostao do danas. Tada su u Beogradu javni prevoz činili i autobusi ali tramvaja je bilo najviše. „Pre izvesnog vremena Beograd je dobio tramvaje iz Italije i autobuse iz Nemačke. Pojedine linije koje su bile najviše opterećene znatno su pojačane. Beograđani su ipak malo odahnuli. I pored svega toga na jako opterećenim linijama (Knežev spomenik – Cvetkova mehana, Knežev spomenik – Dedinje, donekle i Slavija – Kalemegdan) i danas dolazi do nepotrebne gužve”, piše u ovom tekstu. „Prestonički tramvaji primaju publiku ‘do iznemoglosti’. Svako podne i veče dešavaju se, bez malo, dramatične scene. Dolazi do nepotrebnih objašnjavanja između publike i konduktera. Dešava se vrlo često da kondukteri sprovode svoju volju prema publici. Bilo bi neophodno potrebno da se jednom za svagda to pitanje nekako reši. Nije pravo da Beograđani trpe… A jasna je jedna stvar – od te gužve možda najveću štetu ima baš beogradska opština”, pisalo je „Vreme”.

Foto: printscreen

 

Osvrće se autor teksta i na to kako je prevoz regulisan u svetu. Slike kakve u Beogradu nije moguće ni zamisliti viđale su se na ulicama Pariza. „U Parizu su se tramvajske karte kupovale na tramvajskim stanicama. Putnici staju u red. Nailazi tramvaj. Prozivaju se redom brojevi i putnici ulaze u tramvaj i zauzimaju mesta. Kada se tramvaj napuni, konduker samo vikne – nema više mesta! Oni koji ne mogu da uđu, čekaju na drugi tramvaj”. Beogradski tramvaji, piše autor, imaju i svoju “ćud”. A ta ćud i danas je dobro poznata. „Neki put nailaze u serijama jedan za drugim, dok drugi put čovek mora da čeka pola sata na sledeći tramvaj”.

Kada danas zamišljamo gradski prevoz pre rata pred očima su nam primitivna drvena vrata koja se ručno otvaraju i ljude koji „vise” na platformima tramvaja. Ali, nije baš tako bilo, jer su se kasnih tridesetih godina prošlog počela nabavljati nova vozila sa „patent-vratima”, koja su tokom gužvi znala i da priklješte putnike. Beogradske novine su pisale i o ovom problemu:

Foto: printscreen

 

„Mnogi od nas su vrlo često bili prisutni kada su patent-vrata priklještila nekog od putnika ili mu malo “zakačila” zimski kaput. U tim novim tramvajima lepo piše da ima samo 90 mesta za sedenje. Ali oni koji su pisali to, izgleda da su u taj broj uračunali samo “šlang” Beograđane. Izgleda malo neverovatno da u taj tramvaj može da stane toliki broj putnika. I naravno kada oko podne u “jedinici” nastane nemilosrdna gužva, dolazi do dramatičnih scena.” Zanimljivo je da je i tada opština pokušavala da odredi prednja vrata za izlaz. Tada je bilo teže da se izađe na zadnja vrata jer su na njima sedeli revnosni kondukteri koji su poštovali naredbu. Zato su mediji pisali o putnicima koji su morali da se voze i nekoliko stanica više jer nisu mogli da se proguraju napred da izađu jer je tramvaj bio pun.

Foto: printscreen

 

Bilo kako bilo, vremena i državna uređenja se menjaju kao i broj vozila u javnom prevozu. No, čini se da neke stvari ali i navike u beogradskom javnom prevozu ostaju iste. Možda ipak, nije sve do broja vozila već ima malo i do mentaliteta.