Karaburma - Mesto sa ozloglašenim imenom

Desetine hiljada Beograđanki i Beograđana koji svakodnevno prolaze Bulevarom despota Stefana ne pomišljaju da omanja uzvišica kraj jedne od pristupnica Pančevačkom mostu čuva strašnu tajnu. Pogled na Dunav i preko reke ka Borči koji se pruža sa te livade bio je poslednje što je na hiljade ljudi koje je tu dovođeno videlo u životu. Tu je bilo zvanično državno stratište na kome su izvršavane smrtne kazne od sredine devetnaestog veka do 1903. godine.

Beograd se u drugoj polovini devetnaestog veka razvijao na Terazijskom grebenu i spuštao se na Savu i Dunav. U centru grada živela je kao u svakoj metropoli nova srpska elita i činovnici, a na periferiji su živeli oni siromašniji dok je uz reke bujala industrija. Ipak, jedan deo današnjeg Beograda, Karaburma, bio je “skrajnut”, zastrašujuć i nimalo prijatan za šetanje. Baš tu, na začelju grada, gde niko nije zalazio država je odredila brisani prostor, neuredan i neugledan sredinom devetnaestog veka da tu padaju glave onima koje država osudi. Neravna zemlja ukazivala je da su tu sahranjivani oni nad kojima je izvršena smrtna kazna. Kako su bili izbačeni iz društva nisu imali pravo na dostojno sahranjivanje već su samo plitko zakopani i zatrpani na Karaburmi.

Foto: Informer

Dan kada su vršena streljanja u Beogradu bio je skoro praznični. Nije se tada marilo za dostojanstvo i ljudsko ponašanje prema osuđenima na smrt. Čin ubistva bio je više javni linč nego kazna. Beogradske novine su objavljivale sliku osuđenika, presudu i vreme izvršenja kazne, a stotine, nekada i po hiljadu Beograđana, čak i dece, dolazilo je da vidi kako izgleda streljanje i poslednji pogled ubice koji se suočava sa sopstvenom smrću. Pucanj koji bi odjeknuo značio je kraj ”predstave”. Masa bi otišla kući, ispunjenih duša, srećna što se neko od njihovih nije našao na tom mestu i u veri da je pravda zadovoljena. Vlast se nije protivila da ljudi prisustvuju egzekucijama jer se smatralo da je to neka vrsta preventive kako neko drugi ne bi počinio teško krivično delo. Javnim pogubljenjima protivio se Tasa Milenković, prvi učeni srpski policajac u svojoj knjizi „Tasin dnevnik”, jer je smatrao da se deo javnosti identifikuje sa ubicom.

- Sa izvršenjem što je moguće više ubrzati. Sa osuđenikom ne praviti paradu. Za naše prilike i poimanje interesno je ono, što je u jednom večernjem listu saopšteno bilo. U 1896. g. proveden je iz Beograda za Sopot neki Vladimir Stolić, iz Stojnika, da se tamo strelja. Osuđen je bio što je zaklao neko devojče od 15 godina. U vozu, kojim je on putovao, desila se i vojna muzika, koja je išla na manevre. Na zahtev osuđenika, muzika mu je celog puta svirala Betovenov marš. Ceo sprovod je davao sliku kao da se ne vodi zločinac ubijca, nego kao da se prati neki slavljenik. Ali bolja se scena ne priređuje ni u samoj prestonici. Tu se novine hvale, kako je na Karaburmi bilo te gledalo – 10.000 duša. U toj gomili najviše – žene i dece. Našta ta predstava? Ni ženski, ni dečiji osećaji neće se ni najmanje oblagoroditi pojavama koje će na gubilištu. Osim toga, budimo uvereni, ona žena i ono dete, koje, radi zadovoljstva, ranom zorom izlazi i žudi za onom pojavom, koja će se tamo odigrati, neće se moći mnogo podičiti ni svojim moralom ni svojim srcem. Zašto se izvršenje kazne, kao na zapadu, ne bi uvelo u zatvorenom prostoru. Tu da prisustvuju samo određena lica - pisao je Tasa i tražio ukidanje javnih presuda nabrajajući čudne slučajeve koji su se događali na pogubljenjima.

- Ja sam iznosio primere da su kesaroši (džeparoši, p.a.) na Karaburmi pretresali ljudma džepove i predizali kese baš u onom času kada je na osuđenika pucano i kada je publika u tom trenutku bila sva zauzeta scenom na gubilištu. U drugom jednom slučaju kada je osuđenik, pogođen, pao u grob,  jedan kesaroš strčao je za njim u raku, da sa ubijenoga skine one podmetače, na kojima se drže bukagije. Kada je posle na ispitu upitan šta će mu te krpe bez vrednosti – on je odgovorio: slušao sam veli da onaj ko nosi sa sobom te podmetače može lako otvoriti svaku bravu! Žene opet grabe se na gubilištu za parčad od onih užeta, kojima je vezivan osuđenik. Hoće da polome vratove oko toga. Vele, da koja žena nosi uza se ma jedno vlakno od te vrengije, za njom trči muž ili ljubavnik kao – lud - opisivao je Tasa šta se sve dešavalo na gubilištu na Karaburmi.

Foto: Informer

Vremenom je ovo mesto postalo avetinjsko groblje. Sveža ili utonula zemlja krila je kosti zločinaca. Bez imena, prezimena, krsta, godine rođenja i smrti. Bilo je i izuzetaka. U nekim slučajevima rodbini je bilo dozvoljeno da ubijenom članu postavi obeležje. Jedan kamen je, tako, na ovom sablasnom mestu postavljen jednom od četrnaest zaverenika streljanih 1868. godine zbog atentata na kneza Mihaila Obrenovića. Sam naziv kraja, Karaburma, govorio je da se tu nešto strašno dešava. Veruje se da je toponim nastao od turskih reči „kara” i „burma“, odnosno „crna rupa“ ali ima onih koji veruju da je ime povezano sa zlom sudbinom ovog kraja, budući da se ranije zvala „Kajaburma”, što je značilo „stenoviti/kameni greben ili rit” na turskom jeziku. U Beogradu devetnaestog veka reč „Karaburma” izazivala je neku vrstu jeze. „Završićeš na Karaburmi“, to je bilo gotovo pretnja. Karaburma kao sudbina zločinaca i prestupnika, vremenom je postala i predmet sujeverja. Pričali su neki da su baš tu videli utvare, a Karaburma je ostalo pusto mesto sve do novih talasa urbanizacije Beograda. Zanimljivo je da je to mesto određeno i za prvu veliku klanicu i kafileriju. Tokom kopanja temelja 1912. i 1925. godine radnici su nailazili na kosti onih koji su stradali pod silom zakona. Iskopan je i grob četrnaestoro zaverenika protiv kneza Mihaila, čije je pogubljenje ostalo u kolektivnoj svesti mnogih Beograđana. Priča se da je po njihovom smaknuću 1868. godine Karaburmu zahvatila jaka oluja, a da su baš u tom kraju pucali goromovi. Narod je verovao da je grom pogodio baš njihov grob, kao izraz božje kazne. Posebna i strašna ironija sudbine bilo je to što je na nekadašnjem gubilištu 1936. godine izgrađena prva beogradska kafilerija: ista lokacija postala je ponovo, posle tri decenije, mesto nasilne smrti, ovaj put nesrećnih pasa koji su tu ubijani nakon što bi ih šinteri pokupili sa beogradskih ulica.

Tako je Karaburma nastala kao naselje siromašnih koji se nisu lako mirili sa činjenicom da žive u naselju sa ozloglašenim imenom. Danas, ime Karaburma svojevrsni je beogradski simbol, ali niko se ne seća smaknuća pobunjenika niti ovo ime vezuje za takve mračne radnje koje su se u istoriji dešavale. Gusto naselje se širilo i danas je to jedno od najvećih u Beogradu, a do kraja ove decenije biće povezano prvom beogradskom metro linijom sa drugim delovima grada.