Kako je ovaj tata iz Kragujevca uspeo da mu klinci "ne vise" na mobilnim telefonima! Oduševljavaju sve u gradu kad ih vide

Kragujevčanin Ljubomir Tanasijević, tata dvojice dečaka, privukao je pažnju mnogobrojnih sugrađana svojom kreativnošću i energijom!

On je "tata na skejtu" i često ga viđaju kako svoju decu tako vozi od vrtića do kuće! Sa njima je i pas, a vožnja im se pretvara u pravu avanturu, ispunjenu dečijom radošću i oduševljenjem prolaznika.

Na pitanje kako je došao na ideju da decu "kupi" iz vrtića na nesvakidašnji način kaže "da je važno da svima bude zabavno, i roditeljima i deci".

- Mlađe dete mi je oko vrata, veće ispred mene, a ja sedim na zadnjoj osovini skejta. Upravljamo zajedničkim snagama. Deci je previše zabavno, uvek se oduševe kao da se prvi put vozimo. Raduju se -  priča s osmehom Ljubomir za lokalni portal infokg. 

Za ovud družinu, kako kaže, vožnja skejtom je više od zabave.

- Ovako su deca aktivna, imaju slobodu da pokažu svoju kreativnost, a i zajedno lepo provodimo vreme. Lično volim skejt i pokušavam da i njima usadim tu ljubav - ističe ovaj tata koji otkriva kako je uspeo da kod dece probudi interesovanje za nešto drugo, a ne samo za kompjutere i telefone.  

Foto: privatna arhiva/infokg

 

- Roditelji ne treba da zaborave da osluškuju dečiji glas, da slušaju njihove ideje i potrebe. Inspiracija je svuda oko nas. Možemo da se penjemo na drvo, da visimo sa plafona, ali telefona nema! Roditelj mora da gleda decu i osluškuje ritam njihovog srca. Najozbiljnije da osluškuje - savetuje Ljubomir i nastavlja: 

- Moja deca vole vozove, tako da smo išli često da se vozimo do Lapova. Teško je ne dati im telefon, ali uspevam! Kada je bezveze dan, bitno je samo da se krene. Deca sa svojom energijom ne trpe sedenje! Samo se krene i zabava dođe sama. Idemo do prodavnice, banke...Važno je uključiti ih u svakodnevne aktivnosti. I uvek balansiram između zabave i odgovornosti. Trudim se kao roditelj da budem tu, izistinski tu, najbolje što umem!

Za njega se, kako kaže, svakodnevna rutina pretvorila u avanturu i način da se podstakne maštovitost. 

- Ljudi pozitivno reaguju na nas. Smeju nam se, mašu nam, često nas snimaju i slikaju. Ali najpoznatiji u gradu je naš pas Ljubica. Ko god prođe, kaže: "Gde si, Ljubice?"  Više se njoj javljaju nego meni. Kada smo na ravnom, ona nas vuče. Našli smo je kao malu u parku. Ideja je bila da ona i deca rastu zajedno - priča Ljubomir.