Dnevnik Lenke Dunđerski otkriva tajnu zabranjene ljubavi! Neutešni otac je sve njeno spalio, sem ovih redova ispisanih goticom!

Najlepša ljubavna pesma na srpskom jeziku, zvanično jeste „Santa Marija dela Salute“ koju je Laza Kostić posvetio svojoj zabranjenoj ljubavi, Jeleni -Lenki Dunđerski, ćerki njegovog kuma i veleposednika Lazara Dunđerskog.

Ljubav bi verovatno bila „ zabranjena“ i u ovom, a ne samo krajem 19.veka, jer je, kada su se upoznali pesnik imao pedeset, a Lenka samo 21.godinu. Devojka, koja je u to vreme, pored lepote, imala i beskrajni um, govorila je nekoliko jezika, svirala odlično klavir, mnogo čitala, zaljubila se u ostarelog pesnika, doktora pravnih nauka, prvog prevodioca Šekspira na sprski jezik i još mnogo toga. Zaljubljenost je bila obostrana.

Lenka je iznenada umrla u Beču, 1895. godine u svojoj 25. godini, kako su Dunđerski objavili od „tifusne groznice“, dok je Laza tada bio na medenom mesecu, jer se oženio pod stare dane sa devojkom iz Sombora. Lenka je sahranjena na groblju u Srbobranu.

- Na mrtvačkom odru bilo je preko 30 venaca, narod se tiskao samo da bi dodirnuo sanduk. To dokazuje koliko je Lenka bila lјublјena i naša. U crkvi je dirlјiv govor održao paroh sentomaški Đ. Strajić, a u kapeli drugi paroh Sima Majinski koji je kazao; „Bila si dobra, bila si mila, duša ti se raja udostojila - kaže za Informer Zoran Knežev, hroničar istorije Novog Sada i Vojvodine, i autor više knjiga iz ove oblasti.

Knežev dodaje da su tadašnji hroničari napisali da je, nakon njene smrti, neutešni otac Lazar sakupio svu njenu garderobu i sve što je ostalo iza nje, kao što si rukopisi, pisma i slično i sve zapalio.

- Spalio je sve što je ostalo iza njegove mezimice, pa se tako verovalo da je sve Lenkino zauvek nestalo sa lica zemlje. I kako to obično biva u životu, sasvim slučajno, jednog nedeljnog jutra na Najlon pijaci u Novom Sadu, naš poznati doktor nefrolog, ali i pasionarini kolekcionar starina i veliki poznavalac prošlosti ovih prostora, Vladimir Sakač, sasvim slučajno kupuje jedan stari spomenar. Listajući stranice spomenara nailazi na jednu pesmicu ispisanu na gotici, a ispod pesme potpis Lenka Dunđerski. Tekst pesme je sa gotice preveo prof. književnosti Sreto Batranović, tako da imamo i prevod te pesmice - kaže Knežev i dodaje:

Foto: Privatna arhiva

- Ipak je ostalo sačuvano, bar što je široj javnosti poznato, nešto od Lenke Dunđerski, a to je par redaka ispisanih njenom rukom na gotici. Taj spomenar se i dan-danas nalazi u vlasništvu dr Vladimira Sakača.

Santa Marija dela Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trnut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma;
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al, opet neću nikoga klet;

šta god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al; težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu;,

jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o, strašni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al; nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag,
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,

to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.