Sinove su žive bacali u jamu na očeve oči, a majke su tukli pred decom! Potresna ispovest preživelog zarobljenika iz Jasenovca

Konačan broj žrtvi ustaškog genocida u koncentracionom logoru Jasenovac još uvek se ne zna, a svedočenja preživelih govore o monstruoznosti i neljudskosti ustaške ruke, kao i o hororu koji je dočekao tamo svako srpsko dete, ženu i glavu porodice.

Upravo takvo jedno svedočenje jeste bolna ispovest Ranka Bujića, koji je preživeo sav horor Jasenovca i bio svedok mnogih svirepih ubistava Srba koje su počinile ustaša, i to bez kajanja. 

- Kada zatvorim oči i pomislim na taj period setim se slika koje je videla cela javnost, slike namučene dece. Biser logora Jasenovac bila je kapija, kroz nju smo svi prošli. Ta kapija je bila visoka, to je ukrasni ulaz logora, kako oni kažu radnog logora. Mi smo u tom logoru bili bez nadstrešnica usred oktobra, padala je kiša, bilo nam je uvek hladno, ali je to ništa naspram onog zla koji smo tamo doživeli - započeo je Bujić za Informer.

Foto: Pedja Milosavljević

Surovost ustaške ruke 

Kako je naveo, ustaše su odmah ubijale muškarce starosti od 18 do 45 godina, a za jednu noć ubijeno je čak 487 članova njegove familije. 

- Kad se govori o logoru smrti onda se pod tim pojmom gleda i misli na Jasenovac, ali nisu sve žrtve ubijene samo u Jasenovcu. Veliki broj žrtava ubijen je i izvan Jasenovca. Iz moje familije ubijeno je 15 muškaraca starosti od 18 do 45 godina. Iz pijateta moram reći, u kompleksu logora Gospić tu su jame koje nemaju kraja. U te jame već 26. na 27. april 1941. godine moji su ubijeni: Vekić, Basare, Epšići, Bujići i 487 se nalazi u tim jamama - istakao je Ranko i opisao monstruozan zločin kojem je svedočio njegov ujak: 

- Za jednu noć su odvedeni, ali tamo je tek sprovođen stravičan zločin. Moj ujak je imao sina, Paju i Blagoja, koji su tamo završili. Ustaše su stravičan zločin činili tako što vežu jednog Srbina za drugog i onda ih stave u vrstu pokraj jame, upucaju prvog, on upadne u jamu i povuče ostale žive. Moj ujak, njihov otac je gledao taj zločin. 

Foto: Pedja Milosavljević

Ustaše tukle majku pred decom 

Ranko opisuje kako je izgledao dan, koji je odredio njegovu sudbinu, kada su ustaše odvele njega i njegovu porodicu u Jasenovac.

- Što se mene tiče, u oktobru su nas ustaše pokupile na stravičan način. Došla su trojica u kuću, izvode majku, nas troje dece i jednu majku sa dvoje dece koju smo udomili sa Kozare. Spasila se Kozare, a onda je tu uhvaćena sa nama. Imao sam tada osam godina, bio sam drugi razred osnovne škole - navodi naš sagovornik.

Sa suzama u očima i drhtavim glasom Ranko nam je opisao kako je izgledalo mučenje njegove majke od strane ustaša, koje je on zajedno sa svojom braćom gledao. 

- Majku su mi tukli, pred nama, pred decom. Kada je pala, polili su je kantom vode, pa su je uspravili da kaže gde je sklonište moga dede, očevog oca. Deda je imao neko sklonište, ali majka nije rekla gde je. Onda su nam pretili da će nama staviti nož ispod vrata ako ne oda sklonište. Kada je to moj otac čuo, dojurio je, i odmah je izboden bajonetom na tri mesta, ali nije bilo smrtonosno. Moj otac je bio važan za njih, da ga pokupe i tako je sve počelo do Jasenovca - rekao nam je Ranko.

Foto: Foto: Printscreen/You Tube

Romi i Jevreji su se nalazili u jednom delu logora Jasenovac, a Srbi u drugom. Uslovi za sve su bili krajnje nehumani, a deca su hranjena pomijama, što dogovoljno govori o neljudskosti svakog ustaše u Jasenovcu. 

- U Jasenovcu smo smatrali da je to sve logor koji ima odvojen deo sa Romima i Jevrejima, a odvojen deo za nas. Jevreji i Romi su bili polu goli i ukopavali su se u zemlju, jer je bilo hladno. Mi smo dobijali po malo hleba i to onog hleba što se daje svinjama u pomijama. Romi i Jevreji su nam pružali ruke da im deo tih pomija odvojimo - kazao je Ranko.

Mukama nikad kraja

U određenom trenutku došlo je to pretrpanosti u logoru smrti, pa su ustaše natrpale ženu i decu u vagone i vozili ih po Hrvatskoj dok se u Jasenovcu ne napravi "dovoljno mesta". 

- Posle su nas, žene i decu, trasportovali dve noći i tri dana vagonima do Siska i natrag, pa zastajali svuda, jer je Jasenovac bio pretrpan. Tada su deca odvojena od majki, starosti do 14 godina, a nas šest ili sedam su sakrili u vagonu, a ustaša nije ni ušao da pregleda mislio je da nema nikog. I tako smo mi tim vagonom došli do Novske, iskrcali se za logor Staru Gradišku. Taj logor je kao tvrđava, a moja majka je pet kilometara nosila mog najmlađeg brata od pet godina, jer se on naduo i nije mogao da hoda. Stariji brat mi je oboljevao, pa ga je Međunarodna organizacija smestila u bolnicu, bio je u komi - naveo je Bujić. 

Foto: printscreen

Kazna za bežanje - bičevanje

Ranko ističe da svako ko je želeo da pobegne iz logora smrti bio je kažnjen bičevanjem, a svi Srbi iz logora su morali da to posmatraju, uključujući i decu. 

- To su bile naše patnje. Te patnje su dovoljne da ste tamo proveli tri dana, a kamoli ovoliko. Ustaše su svakog dana postrojavale nas, decu i majke, i onda prolazi ustaški satnik sa dva dvojice mladih ustaša i morali smo samo da ih gledamo. Kažnjavali su one koji su želeli da beže bičovanjem i svi smo morali da gledamo to bičevanje - ističe naš sagovornik.

U jamama širom Hrvatske leži 42.000 Srba

Da bi suzbili bune i srpski inat, na samom početku ustaše su slale po srpskim selima tzv. kaznene ekspedije tokom kojih su odmah počeli sa ubijanjem Srba. 

- U Hrvatskoj je bilo na stotine logora, a centalni je držao zapovednik Luburić, desna ruka Pavelića za likvidaciju Srba i nalazio se u centru Jasenovca. Na početku da bi se suzbilo dizanje buna, ustaše su slale kaznene ekspedicije, a Srbi koji su se bunili završili su u jamama. Tuđman je jednom priznao da je u takvim jamama 42.000 Srba! Tek intervencijom Italijana, te jame su zatvorene. Ustaški zadatak je bio da jednu trećinu Srba isele, jednu trećinu pokatoliče, a jednu trećinu likvidirati! - kazao nam je Ranko i dodao:

- U toj jednoj trećini gde su iseljeni, 5. avgusta 1941. godine mojih 36 članova familije, moja baka sa decom i ženama, bez odraslih muškaraca koji su već tada bili u jamama, prešli su preko Garešnice u Bjelovar i onda smo iseljeni u Srbiju.  

Foto: printscreen

Ranko Bujić naveo je da je veći deo njegove familije pokušao da se vrati svojim domovima četiri godine kasnije, ali su tamo zatekli druge ljude, Hrvate, koji žive na njihovim ognjištima. 

- Većina je 1945. godine vraćena u svoja opustošena ognjišta, a u njihove kuće su bili useljeni drugi ljudi. I to je još jedan zločin nad nama Srbima - zaključio je Ranko.