Nemam mira dok ga ne pronađem - Potresna ispovest majke heroja sa Košara: Ćerku joj ubio muž, a sinu se grob ne zna!

Ove godine navršilo se 26 godina od legendarne bitke na Košarama, koja se vodila između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika terorističke OVK, podržavane od strane regularne Vojske Albanije i NATO avijacije.

Međutim, godine za roditelje nekih naših vojnika, koji su stradali tamo, kao da nisu ni prošle. Njihove rane će uvek biti otvorene, a posebno se to odnosi na porodice koje nisu mogle čak ni da sahrane svoje najmilije.

Dušanka Acić iz Smederevske palanke, majka vojnika Zlatka Acića (20), pre nekoliko godina ispričala je kako je to izgubiti najdraže što imaš, a da pritom mu ni grob posetiti ne možeš.

Njena priča i sudbina i dalje se dele na društvenim mrežama kao podsetnik nepravdne agresije na našu zemlju, neravnopravne borbe, ali i herojstva naših momaka.

- Uznemirena sam već 22 godine koliko ne znam sudbinu svog deteta. Čitav život ne mogu da se smirim - rekla je Dušanka za Novosti.

Njen sin je nestao 1999. godine tokom vojne akcije u oblasti Košare, na koti Maja Glava, uz graničnu liniju sa Albanijom.

Foto: Privatna arhiva

Vodio se kao nestao od 16. aprila 1999. godine i to dva dana posle najžešćih borbi na brdu Maja glava. Albanski snimci, na kojima su zabeležena tela vojnika, lična dokumenta i prizori sa karaule Košare, koji su se pojavili pre nekoliko godina, njegovoj porodici doneli su zebnju i sumnju da je i Zlatko tu negde na padinama Prokletija.

- Nema mog sina, ni na ovom snimku, ni nigde evo 22 godine. Gledala sam i ranije snimke tih okršaja. Goreli su i nebo i zemlja. Ni kamen tu nije mogao da ostane... Ubija me što ne znam gde je skončao, ni kako, ni zašto - u potresnom svedočenju govorila je majka nestalog vojnika.

Zlatko Acić bio je pripadnik Vojske Jugoslavije na redovnom odsluženju vojnog roka u Valjevu. Tokom bombardovanja poslat je u kasarnu u Kosovskoj Mitrovici, a potom sa jedinicom na Košare.

- Poslednje pismo od sina sam dobila 8. marta 1999. godine. Posle toga ni glasa ni traga od njega - ispričala je nesrećna majka.

Dušanka kaže da je Zlatko ranjen zajedno sa svojim vodnikom Dejanom Mitićem iz Niša koji je naredio ostalim vojnicima da se povuku. Zlatko je ostao sa Mitićem koji je čuvao odstupnicu vojnicima. Kad su ga opkolili teroristi vodnik se razneo bombom. Njegovi ostaci su pronađeni, a o Zlatku se i dalje ništa nije znalo.

Foto: facebook.com

Kad se završilo bombardovanje Dušanka je pošla da traži sina.

- Nisu nam dozvolili da idemo dok je trajalo bombardovanje. Posle, tražili smo ga svuda. Iz Valjeva su nas upućivali na komandu u Kruševcu, pa u Aleksandrovac Župski. Tamo sam u Domu kulture zatekla pet-šest uplašenih vojnika. Niko ništa nije znao - ispričala je Dušanka.

Sina Zlatka videla je poslednji put u decembru 1998. godine. Dobio je odsustvo i došao na godišnjicu smrti svoje rođene sestre.

- Moja ćerka Biljana 1997. godine imala je 26 godina kad je otac pucao u nju u Arhivu Smederevske Palanke, a potom je izvršio samoubistvo. Umrla je mesec dana kasnije. Kada smo joj davali godinu dana Zlatko je došao na odsustvo. Tad sam ga videla poslednji put... Bez oba deteta sam ostala za manje od dve godine. Ona 26, on 20 godina - kroz suze je pričala Dušanka.

Foto: facebook.com

Zlatkov deda, Vitomir Acić, kaže da je tokom potrage za unukom saznao da jenjegov unuk, sa vodnikom Dejanom Mitićem, ostao petnaestak kilometara na albanskoj teritoriji, što ih je koštalo života.

- Ostali vojnici su se povukli, a njih dvojica nisu mogli jer su bili ranjeni. Sakrili su se u jednoj steni, pećini. Mislim da su tu i skončali i zato moj unuk do danas nije pronađen - kaže Vitomir Acić.

Iako je iz drugog braka dobila sina, ni danas nije prestala bol za izgubljenom decom. Biljani na grob može, ali ne i na Zlatkov. Zvali su je do sada dva puta na prepoznavanje posmrtnih ostataka, dva puta je davala DNK. Godinu dana posle nestanka sina, posećivali su je iz Vojske. Posle je i to prestalo. Ali, Dušanka je pričala da i dalje čeka.

Sudbine kao što je njenog sina, koji je život dao za otadžbinu, pokolenja, istinu i pravdu, nikad ne treba da se zaborave...