Dragoljubov život vredan filmskog platna: Nekada dete iz Zvečanske, a sada...

Da Dom za nezbrinutu decu nije samo zgrada sa pravilima i rasporedima, već utočište i šansa za blistavu budućnost deci koja su tamo smeštena, govori priča Dragoljuba Mihajlovića (44), vredna filmskog platna.

Dragoljub Mihailović je za Informer podelio svoju ispovest o boravku u Zvečanskoj, ali i životu nakon napuštanja doma. Danas bez zadrške kaže da život u domu nije bio puno težak "jer se na bolje navikneš lako", te da je baš to bila prekretnica da nastavi sa obrazovanjem i borbom za bolje sutra.

U domu je pronašao razumevanje, podršku i ljude koji su u njemu videli više od deteta sa teškom pričom i baš se zbog toga na isto mesto vratio, ne kao štićenik, već kao vaspitač, spreman da deci koja dolaze pruži ono što je njemu promenilo život.

Od domca do vaspitača

Dragoljub, brat i sestra iz sela Kovačevac, nadomak Mladenovca, smešteni su u dom davne 1989. godine, a život pre toga opisuje kao težak i pamti da nisu imali ni za osnovne potrebe.

- Život pre doma bio je težak, u smislu da nismo imali osnovne potrebe. Otac je odao alkoholu i često nije išao na posao, a majka je tada bila domaćica. Bilo je i nasilja od strane oca prema majci - priseća se naš sagovornik.

Prvi dani u Domu za nezbrinutu decu Dragoljubu su bili teški zbog zadirkivanja, ali se situacija brzo popravila.

- Početak u domu je bio loš zbog zadirkivanja od strane druge dece, jer dolazim iz seoske sredine i imam drugačiji naglasak, ali sam to brzo prevazišao. Sve drugo ostalo mi je u lepom sećaju jer kada iz nemaštine odeš na mesto gde je toplo, imaš toplu vodu, tri obroka i užinu, kupatilo... Lako se navikneš na bolje - rekao je Dragoljub.

Foto: Privatna arhiva

On dodaje da su vaspitači u domu uvek bili dostupni za razgovor, podrušku i ohrabrenje, te da je najveća podrška matični vaspitač koji je odgovoran za svoju grupu.

- U domu sam proveo 18 godina. Trenutak kad treba da izađeš iz doma je jako težak, kako za mlade koji nemaju nikoga, tako i za one koji imaju gde da odu. Ja sam pri izlasku već bio spreman kako finansijski tako i mentalno, ali emotivno nisam mogao da se sastavim par meseci. Imao sam posao, društvo, podršku, ali opet mi je emotivno bilo teško - priznaje Dragoljub, pa dodaje:

- Nakon izlaska iz doma preselio sam se u stan najboljeg prijatelja, Srđana Jankovića iz Užica, koji mi je vrata otvorio na neodređeno vreme i puno pomogao u tom trenutku. Ovom prilikom bih mu se zahvalio.

Život u domu, kao i ljudi koje je tamo upoznao, pomogli su Dragoljubu da se bori za bolji život i stekne visoko obrazovanje. Priznaje da nije bilo lako, te da je u jednom periodu razmišljao o prekidanju studija, što se na kraju nije dogodilo.

- Imao sam fazu na trećoj godini studija da odustanem, ali onda mi je kroz glavu prošla pomisao "kako ću pogledati u oči direktoru doma i prijatelju Vladimiru Ilić koju su me hrabrili i bodrili čitavo studiranje". Mesec dana sam se borio sa tim, dok nisam prelomio da jednostavno moram da izguram do kraja... Ako ne zbog sebe, onda zbog njih, kako ih ne bi razočarao - rekao je Dragoljub.

Foto: Privatna arhiva

Dragoljub je domcima postao primer

Nakon odlaska iz doma, Dragoljub se tamo redovno vraćao i organizovao brojne aktivnosti za domce, a motiv da jednog dana kroz vrata uđe kao vaspitač, bio je više nego čvrst.

- Za tu ustanovu me veže mnogo uspomena i emocija. Bio sam za nju vezan i kad nisam tamo radio, pa sam ih često posećivao, organizovao za decu paketiće i brojne aktivnosti, a motiv da se vratim kao vaspitač sam je po sebi očigledan: Ja sam tamo živeo 18 godina - rekao je naš sagovornik, pa se prisetio i prvog radnog dana:

- Dan kada sam prvi put u dom ušao kao vaspitač bio je posebno lep i emotivan. Taj osećaj u stomaku je teško objasniti. Bio sam presrećan.

Dragoljub je deci postao primer kako se uz rad i trud sve može postići, a to što je odrastao na mestu gde i oni pomaže mu da ih razume i samim tim pomogne kada je to potrebno.

- Deca pozitivno reaguju na to što sam odrastao tu gde su oni sada. Kako oni kažu "Gagi naš domac". Imaju mene kao primer da je mogu postići sve što žele uz trud i rad, a ja ih na to dodatno i podsećam često. Odrastanje u domu mi je veliki resurs u radu sa decom koja su sada tu smeštena - ističe on za Informer.

Dragoljub deci šalje jasnu poruku: da rade na sebi i svom obrazovanju jer je često to jedini ključ uspeha.

- Deca imaju uspone i padove, kao i svi mi. Kada su u takvoj situaciji poručujem da razgovaraju sa vaspitačima, jer smo zajedno i jači i pametniji - rekao je Dragoljub.

Za kraj, naš sagovornik ističe da je ponosan na sebe i svoja postignuća, ali mu je ipak žao što nije u još većoj meri radio na sebi, jer je imao dosta mogućnosti i podrške zaposlenih u domu. Tvrdi da bi u životu, da može, samo to promenio.

BONUS VIDEO