NEVEROVATNA ŽIVOTNA PRIČA DEČAKA SA JUGA NAŠE ZEMLJE: Marko (11) živi u Srbiji, ali u školu mora u Makedoniju

Mali Marko Arsovski iz sela Starac u opštini Bujanovac svakog dana prelazi granicu i ide u školu u Staro Nagoričane u Makedoniji * Voleo bih da pohađam nastavu u Srbiji, na srpskom jeziku, ali prva škola je 17 kilometara daleko, kaže Marko

Mali Marko Arsovski (11) živi u selu Starac na krajnjem jugu Srbije, ali mora da se školuje u Makedoniji jer u blizini mesta gde živi ne postoji nijedna druga škola, čak 17 kilometara unaokolo!

Marko svakog jutra zajedno sa ocem traktorom prelazi reku Pčinju i autobusom odlazi u školu u Staro Nagoričane, gde pohađa peti razred. Nastavu sluša na makedonskom, iako se u njegovoj porodici priča isključivo srpski. San mu je da gradivo uči na maternjem jeziku, ali je to gotovo nemoguće jer do najbliže srpske škole u mestu Klenike kod Bujanovca ne postoji nikakav prevoz.

Zaboravljeni na granici

Ovaj vredni dečak sa srpsko-makedonske granice svakog jutra ustaje u šest ujutru i kreće put škole "Hristijan Todorovski Karpoš" u Dragomancima kod Starog Nagoričana, koja se, inače, nekada zvala "Svetozar Marković". 

Gazi preko Pčinje Svakog jutra prelazim preko reke Pčinje, sedam u autobus i idem u školu u Makedoniju. A do škole u Srbiji nemam nikakav prevoz...

- Kada ustanemo, otac upali traktor i preveze me preko Pčinje, gde me čeka autobus, koji me dalje vozi do škole. I tako svaki dan. Nekada ne idemo traktorom, već me otac na leđima prenese preko reke. Nastavu učim na makedonskom, iako taj jezik ne razumem dobro jer se u mojoj kući ne govori. Imam i jedan čas na maternjem srpskom, ali to mi nije dovoljno... Više nego išta bih voleo da učim gradivo na srpskom jeziku kako bih što više naučio. Ovako mi je baš teško, iako nekako uspevam sve da naučim i imam dobre ocene, kaže Marko i dodaje da su njegovi roditelji sve pokušavali da ga prebace u neku školu u Srbiji, ali da za to jednostavno ne postoje uslovi:
- Najbliža škola mi je u selu Klenike kod Bujanovca. To je 17 kilometara od moje kuće, ali do tamo ne postoji nikakav prevoz. Morao bih da idem peške, a to je baš daleko... Ovako, moram svako jutro da prelazim Pčinju pošto preko reke ne postoji nikakav most.

Nekada se prezivali Arsići Porodica Arsovski je srpskog porekla, nekada su se prezivali Arsići, ali su kao i mnogi meštani ovog kraja pod pritiskom komunističkih vlasti, da bi opstali, morali da se odreknu onog "ić" i dodaju "ski". Ipak, nisu zaboravili svoje poreklo i u kući pričaju isključivo na srpskom, a sebe smatraju Srbima.

Markov otac Goran kaže da je njegova porodica srpska, iako ima makedonsko prezime i da bi više nego išta voleo da mu sin uči školu na srpskom jeziku.
- Nažalost, mi smo ovde na granici zaboravljeni, to tako traje godinama, decenijama. Ja sam i starijeg sina Miloša, kao sada Marka, svakog dana vodio u Makedoniju u školu. Mosta nema, pa ako reka nabuja u proleće, i ne možemo preko nje. Kad može, idemo traktorom ili peške. Šta ću, stavim sina na leđa, izujem se, uđem u vodu, pa na drugoj strani vadim peškir, brišem noge i ponovo obuvam cipele. Samo pazim da mi se Marko ne pokvasi. Sina onda ubacim u autobus, a ja krenem dalje do manastira Sveti Prohor, gde ponekad radim da zaradim neki dinar, kaže Goran, koji ima i trećeg sina Darka.

Državo, pomozi
Članovi porodice Arsovski apeluju na državu Srbiju da im pomogne jer sebe smatraju njenim ravnopravnim građanima.
- Molim sve institucije u Srbiji i opštinu Bujanovac da nađu način da nam pomognu jer mi nemamo drugi dom i drugu državu osim Srbije. A upućeni smo na Makedoniju jer od nje dobijamo čak i struju, tamo kupujemo namirnice, idemo u škole, radimo. Ali na kući ipak držimo srpsku trobojku, imamo srpske lične karte i pričamo srpski jer mi smo Srbi - objašnjava Goran Arsovski.

Poslednja linija odbrane Informer Arsići kažu da su "poslednja linija odbrane" Srbije jer je njihova kuća verovatno na najjužnijoj tački naše zemlje. Zahvaljujući razumevanju i srpskih i makedonskih vlasti, granicu svakodnevno prelaze bez pasoša. - Granicu Srbije ne brane ni vojska, ni policija, već mi koji ovde na njoj živimo. Jer ako mi ne budemo izdržali, ako budemo prinuđeni da se odselimo odavde, koga će onda oni da brane? Iskreno, razmišljao sam da odem i probam da živim negde gde je bolje, ali ovo je ipak moj zavičaj i tu se osećam najbolje - ponosno kaže Goran Arsovski.