LJUDI, JA SAM BIO PRESEČEN NA POLA, ŽIVOT MI JE BUKVALNO VISIO O KONCU! Poslanik SPS ĐORĐE MILIĆEVIĆ progovorio o teškoj saobraćajki!

Posle nesreće nisam imao pojma koliko su ozbiljne povrede. Na nogama sam sačekao policiju. Policajac mi je rekao da imam krv na košulji... A onda sam izgubio svest

Posle saobraćajke nisam bio ni svestan da me je pojas presekao na pola i da mi je bukvalno samo koža držala unutrašnje organe! U onom šoku, odmah posle nesreće, kada se službena 'škoda' zakucala u zid pored puta, uspeo sam da razbijem staklo i da izađem iz kola. Izvukao sam napolje vozača, kojem su obe noge bile polomljene, sačekali smo policiju i Hitnu pomoć. A onda sam se onesvestio...

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

Ovako svoju ispovest započinje Đorđe Milićević, šef poslaničke grupe SPS i potpredsednik Skupštine Srbije. On je zamalo poginuo 2. novembra prošle godine u blizini Valjeva kada je automobil u kome je bio sleteo s puta. Milićević kaže da je samo pukom srećom preživeo i danas je najsrećniji što Vaskrs u svom rodnom Valjevu dočekuje sa suprugom Vesnom i ćerkom Ivom.

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Pet meseci je trajalo izuzetno naporno i neizvesno bolničko lečenje. Sada sam se konačno vratio porodici i svojim aktivnostima. Dobro, možda ne baš svim, jer ne smem više da igram fudbal. Ali najbitnije je da sam sa porodicom i da sam se vratio u Skupštinu...

Kako se sećate nesreće?

- Ne sećam se uopšte trenutka nesreće. Spavao sam na svom sedištu, vozač je vozio... Ali dobro se sećam svega što je usledilo. Iz sna me je trgao strašan udar. Bio sam zatečen, ali sam brzo shvatio šta se desilo. Moj vozač i dobar prijatelj bio je pored mene u nesvesti. Ja sam bio svestan i najbitnije mi je bilo da pomognem prijatelju. Pokušao sam da izađem iz kola, ali nisam uspeo da otvorim nijedna vrata. Nogom sam razbio staklo na suvozačevom mestu i uspeo sam nekako da se iskobeljam napolje. Izvukao sam vozača iz kola. Potom sam izašao sam na put i zaustavio prva kola koja su prolazila. Rekao sam ženi za volanom šta se desilo i pozvali smo Hitnu pomoć.

Tada niste znali koliko ste teško povređeni?

- Nisam imao pojma koliko su ozbiljne povrede. Na nogama sam sačekao policiju. Policajac mi je po dolasku rekao da imam krv na košulji i da je bolje da prilegnem. Poslušao sam ga. I onda sam izgubio svest.

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

Kad ste zapravo saznali da vam je život visio o koncu?

- U valjevskoj bolnici, posle operacije koja je trajala osam i po sati! Ni lekari nisu bili sigurni da li ću se probuditi iz anestezije. Ipak, došao sam sebi. Sa valjevskim lekarima život mi je spasao doktor Vladimir Đukić, partijski kolega i izuzetni hirurg. Došao je u Valjevo čim je čuo šta se desilo. Kad sam video lekare i zabrinuto lice svog brata, koji je prvi ušao u sobu da me vidi, shvatio sam da je ozbiljno. Objasnili su mi da sam bio bukvalno presečen na pola. Desna strana trbušnog mišića bila mi je potpuno pocepana, imao sam oštećeno tanko i debelo crevo, izvađena mi je slezina... Doktori su mi rekli da mi je samo koža držala unutrašnje organe da se ne prospu! Oporavak je zato bio dug i težak. Ležao sam više od 40 dana na leđima, u jednom položaju, bukvalno razapet na krevetu. Plašio sam se da zaspim, jer sam mislio da se neću probuditi.

Pričalo se da ste u noći nesreće kasno krenuli iz Beograda za Valjevo, da ste bili jako umorni...

- Mi Valjevci smo velike lokalpatriote. Ne znam kako to da opišem. Najlepše mi je kod kuće, sa suprugom i ćerkom. Za sve vreme koliko se bavim politikom i koliko sam poslanik, nijednom nisam prenoćio u Beogradu, bez obzira na to koliko traje sednica parlamenta. Supruga mi je često govorila da ostanem u Beogradu, da se ne maltretiram i u pola noći dolazim za Valjevo. Ali to je jače od mene. Čak mi je veče pre nesreće, prvi put od kada radim ovaj posao, rekla da možda ne bi trebalo da idem na put jer izgledam veoma umorno.

Hoćete li sad usporiti?

- Mnogo sam o tome razmišljao ležeći u bolnici. Kroz glavu su mi prolazile svakakve misli. Najviše o porodici. Kako ćerku nisam izveo na put i kako sam zbog posla na suprugu svalio sav teret brige o kući i ćerki. Mnogo sam razmišljao i o bratu, za koga sam veoma vezan. Shvatio sam da moram malo da usporim. Da više pažnje i vremena posvetim onima koje najviše volim.