ČUDESNI HLEB IZ SRBIJE! Umešen je pre 108 godina, a priča o tome kako je i dalje čitav je NEVEROVATNA

U Muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama se sa posebnom pažnjom čuva jedan eksponat – raritet u Srbiji, ali i u Evropi.

U pitanju je tain, vojnički hleb, umešen davne 1912. godine, koji je nekoliko godina zajedno sa svojim vlasnikom prolazio mnoge golgote.

Priča o hlebu starom više od jednog veka vezana je za Piroćanca Aleksu Zdravkovića, učesnika Balkanskih i Prvog svetskog rata. On je prilikom mobilizacije 1912. godine dobio sledovanje vojničkog hleba koji, uprkos mnogim iskušenjima i nedaćama tokom šestogodišnjeg ratovanja, nije pojeo.

„Njegova majka ga je u stvari zavetovala da ne sme da okusi ni zalogaj ovog hleba, nego da ga čitavo vreme nosi uz sebe i da će ga na taj način tain čuvati od smrti“, objašnjava Mila Panajotović, kustos-istoričar Muzeja Ponišavlja u Pirotu.

Foto: printscreen RTS

Aleksa nije mnogo obraćao pažnju na majčinu priču, ali je nosio tain u torbici oko struka ne govoreći nikome o zavetu. Onda su se, jedna za drugom, ređale bitke koje su ovom parčetu hleba dale drugačije značenje.

„Bilo je nekoliko događaja opasnih po njegov život, međutim, tain ga je sačuvao. Jednom prilikom, metak koji je bio namenjen Aleksi, u stvari je završio u njegovoj čuturici sa vodom“, dodaje Panajotovićeva.

Priča o čudesnom hlebu širila se među ratnicima, pa je tako dospela i do Francuza i Engleza koji su dolazili da ga vide. Nudili su vlasniku veliki novac da ga otkupe, ali Aleksa nije hteo da izneveri majčin zavet i zadržao je svoju amajliju, zapisano je, pored ostalog, u rukopisu Doživljaji Piroćanaca u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, nekadašnjeg upravnika Muzeja, Duška Ćirića.

Foto: printscreen RTS

Noseći tain u torbici oko pojasa, Aleksa Zdravković se posle završetka Prvog svetskog rata, vratio kao narednik u svoj Pirot, ovenčan brojnim odlikovanjima. Sa sobom je doneo i priču koja je bila usud svakog srpskog vojnika – sačuvati život u jednom ratu, da bi zatim otišao u sledeći. Za to su, uz Božju pomoć, bili potrebni hrabrost, sreća i amajlija. U ovom slučaju, tain.