OVO JE PRIČA O ČUVENIM CIPELAMA PATRIJARHA PAVLA: Nosio ih je 30 GODINA I KRILE SU JEDNU VELIKU TAJNU

Crkveni velikodostojnik koji je svojim likom i delom zaslužio poštovanje širom sveta.

Njegova svetost patrijarh Pavle rođen je na današnji dan 11. septembra 1914. godine u Kućancima kao Gojko Stojčević. Bio je primer istinske vere, dobrote, mudrosti, skromnosti, duhovnosti. Za njega se sa punim pravom može reći da je bio moralni i duhovni autoritet mnogih u Srbiji, autoritet je stekao poštovanjem i ljubavlju. I ovako je govorio.

ALBANSKI LEKAR SRPKINJI HTEO DA IZVADI DETE IZ STOMAKA! Kada je to čuo patrijarh Pavle, odmah je tražio da je dovedu! OVU PRIČU DO SADA NIKO NIJE ZNAO!

- Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi - govorio je patrijarh Pavle koji je rano ostao bez roditelja pa se o njemu i bratu Dušanu brinula baka Draga i tetka, najstarija očeva sestra.

- Proći će sve, ali duša, obraz i ono što je dobro ostaje zauvek - isticala je njegova svetost koja je još kao dete boravila u manastirima provodeći u njima letnje raspuste.

Osnovnu školu je završio u Kućancima, gimnaziju u Tuzli i Sarajevu, u Beogradu više razrede Šeste beogradske gimnazije, Bogoslovski fakultet i dve godine na Medicinskom fakultetu.

Postavši patrijarh svoju mudrost je rado prenosio drugima i često je pričao o ljubavi:"Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate".

Doticao se i dobrog i lošeg u ljudima.

- Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.... Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi - isticao je patrijarh koji je pre monaškog života radio kao veroučitelj, a pre nego što ga je Srpska pravoslavna crkva proglasila poglavarem radio kao episkop raško-prizrenski.

Foto: Tanjug/V. Dimitrijević

I podsećao nas je:

- Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.

Umeo je da nam poruči:

- Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti i ne bi bili dužni da to budemo.

I učio nas onom najvažnijem:

- Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi - jer, ljubav je veza savršenstva - kada bi se makar držali principa "što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima", onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.

Patrijarh Pavle preminuo je 15. novembra 2009. u Beogradu.

Priča o cipelama 

Pokojni patrijarh Pavle bio je nadaleko poznat po svojoj skromnosti. Nije voleo povlastice ni skupe poklone, koristio je gradski prevoz i uvek sam vodio računa o svojoj odeći. Naročito je interesantna bila priča koju i dalje možete čuti od sveštenika i monaha koji su ga poznavali o cipelama patrijarha Pavla.

Naime, iako je nosio skromnu odeću, patrijarh Pavle je uvek imao lepe cipele – lake, udobne i besprekorno čiste. Njima je “tabanao uzduž i popreko” po Beogradu čak i kada je zašao u neke ozbiljne životne godine, a prestoničani će vam reći da je znao i da potrči, naročito kada je trebalo da sustigne tramvaj. Nosio ih je 30 godina!

 

 

Jednom prilikom, neko je patrijarha pitao za njegove neobične cipele.

– Jeste, udobne su, mogu u njima dugo da pešačim – rekao je.

– Gde ste ih kupili?

– Eh, kupio! – odmahnuo rukom patrijarh Pavle kao da time stavlja tačku na razgovor.

Kasnije su ljudi bliski poglavaru srpske crkve otkrili istinu o ovom neobičnom komadu kože. Reč je zapravo bila o ženskim čizmama – patrijarh ih je pronašao bačene blizu kuće svoje sestre i, videvši da su stare, ali očuvane, pokupio. Nakon toga je, u svojoj maloj radionici, od njih napravio cipele za sebe.

Malo ko ovo zna, ali patrijarh Pavle je bio već obućar i često je popravljao, ali i pravio cipele za sebe. Priča kaže da ga je zanatu naučio neki obićar u blizini Patrijaršije, ali ima i onih koji tvrde da je veštinu stekao u manastiru.

Kako bilo, znao je da popravlja i pravi obuću, a nakon toga, štedljiv kakav je bio, smatrao je da nema potrebe da više kupuje cipele i tako crkvi “pravi štetu”.