MORATE PROČITATI PISMO PATRIJARHA IRINEJA PAPI FRANJI! Stepinac podržavao ustaške klanice Srba

Blaženopočivši patrijarh Irinej čvrstim argumentima ubedio poglavara Rimokatoličke crkve da Alojzija Stepinca nipošto ne sme da proglasi za sveca

Kardinal Alojzije Stepinac podržavao je 'ustaške klanice Srba' u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i zato nikako i nipošto ne može biti proglašen za sveca!

Ovo je pokojni patrijarh srpski Irinej napisao u pismu poglavaru Rimokatoličke crkve papi Franji 30. aprila 2014. godine. Ovim pismom on je papu ubedio da Stepinca ne kanonizuje.

Pismo blaženopočivšeg patrijarha Irineja, koje do sada nije objavljeno u srpskim medijima i koje je objavio hrvatski publicista Drago Pilsel na portalu 'Autograf', prenosimo u celosti:

Broj 1684

30. aprila 2014. godine
U Beogradu
Njegovoj Svetosti
Episkopu Rima
Papi FRANCISKU
Vatikan - Rim

Vaša Svetosti,
Sa velikom pažnjom smo od početka Vašeg pontifikata pratili Vaše nastojanje na intenzivnijem dijalogu Rimokatoličke i Pravoslavne crkve, kao i Vaše poruke o miru i međusobnom uvažavanju koje nam je danas toliko potrebno.

Pored Vaših zalaganja za jedinstvo među hrišćanima, posebno nas ohrabruje Vaš odnos prema svima onima koji nevino stradaju i pate, kao i Vaš jasan i nedvosmislen stav o Holokaustu, koji ste nazvali 'sramotom čovečanstva'. S tim u vezi, a posle najave kardinala Angela Amata, Prefekta Kongregacije za proglašenje svetih, da postoji inicijativa da se Vašoj Svetosti predloži da se kardinal Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački za vreme Drugog svetskog rata, uzdigne u red svetih Rimokatoličke crkve, podstakla nas je da Vam se obratimo, jer, kao i u slučaju Stepinčevog savremenika, pape Pija XII, tako 'izgleda da nema kraja kontroverzi' - kako kažu istraživači - u vezi sa ulogom nadbiskupa zagrebačkog u Drugom svetskom ratu.

Krvava strahovlada

Toj kontroverzi je na najgori mogući način doprinela krvava komunistička strahovlada posle Drugog svetskog rata, kao i proces koji se protiv kardinala Stepinca vodio pred komunističkim sudom 1946. godine, a koji je rezultirao njegovim dugogodišnjim zatvorom i konfinacijom. Na procesu je kardinal Stepinac prikazan kao inicijator i naredbodavac stravičnih zločina koji su se desili u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj za vreme njenog postojanja od 1941. do 1945. godine. Pogotovu u Jugoslaviji, Stepinčeva slika stvorena ovim procesom je odredila kardinalovu javnu sliku u narednim decenijama; za i protiv te slike su se vodile polemike i na taj način nije u javnosti nikada stvoren izbalansiran istorijski sud o Stepincu.

Ta slika je svakako, bila radikalizovana i nerealna: ne samo da nadbiskup Stepinac nije imao moć da naređuje i rukovodi političkim, vojnim i policijskim aparatom Nezavisne Države Hrvatske - nacističkog satelita par excellence, kako je ovu zločinačku državu nazvao Paul Hilberg - nego iz vrlo ranih izvora saznajemo o slučajevima gde se kardinal Stepinac zauzimao za pojedine progonjene Srbe i Jevreje. To je bio i razlog zbog kojeg su neki od spasenih bili spremni da svedoče u Stepinčevu korist na procesu 1946. godine, uprkos pretnjama komunističkih tužitelja.

Dužni smo, međutim, istine radi, reći i ovo: kardinal Stepinac je svesrdno podržao stvaranje Nezavisne Države Hrvatske, obasuo je pohvalama njeno vođstvo i višestruko učestvovao u stvaranju atmosfere netolerancije koja je carevala u toj državi, kopiji Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije.

Dok danas sve civilizovane nacije i istorijska nauka daju visok značaj puču kojim se 27. marta 1941. godine Jugoslavija otrgla iz Trojnog pakta, kardinal Stepinac je isti puč proglasio izdajom za koju je optužio Pravoslavnu crkvu. Pravoslavlje je proglasio za 'najveće prokletstvo Evrope' i upravo te reči zabeležio u svom dnevniku odmah posle kobnih događaja koji će uvesti Jugoslaviju u rat, dovesti do njenog pada i do stvaranja Nezavisne Države Hrvatske.

Zločinačka priroda

Jedino takvim njegovim odnosom prema Pravoslavnoj crkvi moguće je objasniti i njegov odnos prema prisilnom prevođenju Srba u NDH u rimokatoličku veru i Crkvu (pokatoličeno je 240-250 hiljada ljudi), a pritom je ta prisilna prozelitistička akcija sprovođena najčešće i kroz ponovno krštavanje. Stepinac je, doduše, podsećao na to da prelazak u katoličku veru treba da bude slobodan, ali prozelitizam u praksi nije sprečio nego i odobrio, iako je svakome, a ponajpre njemu samom, bilo jasno pod kakvim užasnim nasiljem se on vrši.

Zločinačka priroda NDH ubrzo je postala jasna i onima koji su u njoj videli legitimno pravo hrvatskog naroda na svoju državu: samo kompleks logora smrti Jadovno, koji je postojao od kraja aprila do polovine avgusta 1941. godine, mesecima pre bilo kakvog gerilskog pokreta i ustanka, kao i mesecima pre operacije Rajhard i stvaranja nacističkih logora smrti, progutao je, po rečima sadašnjeg hrvatskog predsednika Ive Josipovića, između 'trideset i četrdeset tisuća ljudi'.

Sistem logora Jadovno je prestao sa radom kada je italijanska vojska, užasnuta zločinima koje je podrobno dokumentovala (i danas tu dokumentaciju drži u svom arhivu), reokupirala deo NDH u kome su se logori nalazili. Ali i tada, kada su državne vlasti Nezavisne Države Hrvatske bestidno i naočigled svih pretvorile zemlju u klanicu, kardinal Stepinac se uzdržavao od osude režima, zalažući se isključivo za pojedinačne žrtve progona i nemajući snage da osudi vlast koju je od početka tako srdačno pozdravio.

Užasni zločini

Nažalost, kardinal Stepinac nije protestovao, nego je ćutao i kada se znalo da je nacistički ustaški režim na najužasniji način poslao u smrt tri pravoslavna episkopa, više stotina pravoslavnih sveštenika i monaha i više stotina hiljada pravoslavnih vernika, njegovih sugrađana. Nije protestovao, nego je ćutao i kada su hrvatske ustaše, između ostalih, mučili i ubijali i one pravoslavne Srbe koji su već, pod pretnjom sile, bili primili katoličku veru, a pritom su mučitelji i ubice sa besprimernim cinizmom izjavljivali da će 'Gospod već nekako prepoznati koji su Njegovi, a koji nisu'. Nije protestovao nego je ćutao i pred činjenicom da su u 'njegovoj' državi hladnokrvno, planski i sistematski ubijana i deca 'nepoćudnih' građana te države - Srba, Jevreja, Cigana... Procenjeno je da ukupan broj dece žrtava u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj iznosi oko sto trideset hiljada, od toga samo u logoru smrti Jasenovac oko trideset pet hiljada. Prikupljena su i popisana imena i prezimena jednog dela dece žrtava (njih 74.762), od kojih su većina (42.791) bila deca iz srpskih pravoslavnih porodica. Samo logor Jasenovac je progutao 20.545 dečjih života. U tim mračnim danima bilo je, ipak, ljudi koji su, nadahnuti Hristovom ljubavlju, spasavali žrtve, osobito decu. Najsvetliji primer je lik Dijane Budisavljević, pobožne Austrijanke, rimokatolikinje udate za pravoslavnog Srbina u Zagrebu, koja je, zajedno sa svojim saradnicima, spasla iz Jasenovca preko dvanaest hiljada dece.

Kao rečit primer ove ambivalentnosti u ponašanju kardinala Stepinca, najblaže rečeno, služi njegovo pismo tadašnjem ministru unutrašnjih poslova NDH Andriji Artukoviću, koji je u tom trenutku - 22. maja 1941. godine - nadgledao sprovođenje ubilačkih procesa u kompleksu logora Jadovno, koji je sam i stvorio. U ovom pismu Stepinac moli Artukovića 'da se židovski i ostali slični zakoni (mere protiv Srba i drugo) provode tako da se u svakom čovjeku poštuje ličnost i čovječije dostojanstvo'. Kardinal Stepinac, kako vidimo iz pisma, ne samo da ničim ne dovodi u pitanje postojanje zakona i mera protiv Jevreja i Srba nego se zalaže za poštovanje njihovog 'dostojanstva' u trenutku kada je i te kako dobro znao da pomenute 'mere' znače skoro isključivo jezivu smrt desetina hiljada ljudi u Jadovnu, a potom mnogo više u Jasenovcu i širom NDH.

Ako se ne radi o cinizmu, sigurno je da je reč o stravičnom kompromisu, kakvih je, nažalost, bilo mnogo u odnosima Stepinca i njegovog klira sa NDH i koji su, i pored spasavanja pojedinaca Stepinčevim zauzimanjem, stvarali odijum prema Rimokatoličkoj crkvi u Hrvata, simbolizovanoj u ličnosti kardinala Stepinca.

Pitamo se: da li je taj odijum uopšte mogao da izostane ako se ima u vidu uloga koju je veliki deo Stepinčevog klira igrao u NDH? Da damo samo nekoliko primera: u aprilskim danima tranzicije 1941. godine, kada je NDH stvarana na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, ustaški pokret koji je preuzimao vlast uputio je preko medija uputstvo građanstvu i svojim pristalicama da se za sve smernice u ponašanju i radu na formiranju nove države obraćaju rimokatoličkom kliru. Od tog trenutka, pa sve do kraja rata, ogroman deo Stepinčevog klira otvoreno učestvuje u ustaškom pokretu, a vrlo često i u zločinima, uključujući i komandovanje koncentracionim logorima smrti - među njima i zloglasnim logorom Jasenovac, koji je po rečima Jehude Bauera, 'bio ako ništa drugo, okrutniji od svih nacističkih parnjaka', a sve u slavu novostvorene 'države'. Ostao je do danas zapamćen, između ostalih, i franjevac Miroslav Filipović-Majstorović, nazvan fra-Sotona, iz samostana Petrićevac, koji je svojeručno klao ljude i decu u Drakuliću.
Kao da je enciklika pape Pija XI Non abbiamo bisogno, kojom je hrabro i pravovremeno osuđena državolatrija fašističkog režima, izgubila vrednost u NDH samo zato što se krvavi ustaški režim izdavao za rimokatolički.

Vojni vikarijat

Slovenac, rimokatolik (a posle rata poznati australijski slikar) Stanislav Rapotec posetio je okupiranu Jugoslaviju 1942. godine u saradnji sa Britancima i ovako svedočio u svom izveštaju: 'Na nju (Katoličku crkvu) pada strašna odgovornost za jedan od najgorih zločina naše civilizacije u dvadesetom veku. Stotine hiljada grobova nevinih žrtava biće večni svedoci protiv ovih propovednika ljubavi'. Iako Rapotec izdvaja Stepinca od ostaloga klira, on ga ne razrešava odgovornosti, jer je, po svojoj poziciji, nadbiskup zagrebački morao da ima uticaja na svoje biskupe i sveštenstvo.

Vaša Svetosti, suviše često se Stepinac prikazuje kao nemoćan i izolovan pojedinac koji je činio što je mogao da pomogne i kao čovek koji nije imao vlasti nad svojim sveštenstvom. Nama se pak čini da je Stepinčeva situacija realnije i iskrenije opisana pitanjem koje je postavio Domeniko Tardini povodom slične situacije u Slovačkoj, gde je sveštenik Tiso bio premijer satelitske kvislinške vlade: 'Svi znaju da Sveta stolica ne može da komanduje Hitleru. Ali ko će shvatiti da ne možemo kontrolisati jednog sveštenika?' Pogotovu ovo duboko odjekuje, znajući, što je od posebnog značaja, da je kardinal Stepinac bio lično na čelu vojnog vikarijata oružanih snaga takozvane NDH, čije je sveštenstvo velikim svojim delom bilo uključeno u zločine koje su vršile oružane snage NDH.
Sa istinskim razumevanjem smo čitali duboko tumačenje nacističkih zločina Vašeg časnog i mudrog prethodnika, pape emeritusa Benedikta XVI, koji govori da su hitlerovci, ubijajući jevrejski narod, 'želeli da ubiju Boga koji je prizvao Avrama, koji je govorio na Sinaju i koji je postavio načela da vode čovečanstvo, načela koja su večno važeća'.

Nacisti su to činili da bi 'iščupali koren hrišćanske vere i zamenili je verom koju su sami izmislili'. Kakav se samo strašan obrat desio u Hrvatskoj, gde se u ovo bogoubistvo uključio, u znatnom broju, i rimokatolički klir, ali ne u ime izmišljene neopaganske vere nego u ime Crkve, na čijem ste Vi danas čelu! I šta je sa takvim predstavnicima jerarhije i klira - biskupima, sveštenstvom, redovnicima - činio kardinal Stepinac? Moramo se suočiti sa činjenicom da je, nažalost, uglavnom ćutao.

Molimo Vas da razumete da je ovo ćutanje kardinala Stepinca - uz sve nabrojano - učinilo da spomen na njega u ovom trenutku ne ističe iz biblijskog korena niti je put ka pomirenju kada su u pitanju Rimokatolička i Pravoslavna crkva. Naprotiv, bojimo se da je suviše otvorenih pitanja i nezalečenih rana koje kardinal Stepinac simbolizuje, te bi njegova kanonizacija samo produbila rane i postojeće razlike, a znamo koliko je manipulacija pamćenjem i prošlošću doprinela tragičnim događajima na Balkanu devedesetih godina prošlog veka, događajima od kojih su samo neprijatelji hrišćanstva imali koristi i radosti.

Upravo zato, priznajući i visoko ceneći Vaš neumorni trud na zalečenju râna između hrišćanskog Istoka i Zapada i u vremenu kada se otvaramo jedni prema drugima, obraćamo Vam se ovim pismom, tražeći način kako naša zajednička odgovornost prema temeljima na kojima počiva hrišćanska Evropa i obaveza na zajedničko delanje pred opasnostima koje Evropi prete ne bi bila izneverena. Onome koji je 'Put, Istina i Život', Gospodu našem, dugujemo obavezu da Njemu kao Istini i služimo, a kardinalu Stepincu treba posvetiti trezveno i mudro razmatranje njegovog mesta u istoriji, pogotovu ako je ono obremenjeno Jadovnom i Jasenovcem, vaskolikim simbolom stradanja više od milion pravoslavnih Srba i Jevreja u Drugom svetskom ratu, u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i, šire, u Jugoslaviji.

No, kao ljudi prizvani da jevanđelski sagledamo istoriju i eshatologiju, mesta stradanja su i mesta koja nas osvešćuju, zalečuju i mire jedne sa drugima: nije li kamen na kome je praotac Avram vezao Isaka da bi ga prineo na žrtvu postao krajeugaoni kamen Hrama Gospodnjeg? Tako je naročito logor Jasenovac za Srbe, Jevreje i Rome - i sve antifašiste, među kojima je bilo i dosta Hrvata, čije stradanje u borbi protiv države koja je trebalo da bude njihova posebno poštujemo - postao stravični oltar na kome su neizbrojive hiljade žena, dece i muškaraca maljem i nožem prinesene na žrtvu NDH, koja je to radila tvrdeći da time brani Rimokatoličku crkvu.

Jasenovac je postao duboki jecaj u srpskom narodu, tim dublji i teži jer su komunističke bezbožne vlasti posle rata gušile svaki pokušaj da se o Jasenovcu iznese istina; bez istine nije moglo biti pravde, a bez pravde - ni pomirenja.

Ali Jasenovac, kao i pomenuto Jadovno, zato jesu i velika šansa i velika nada: kao što je mera Avramove žrtve postala mera svetosti starozavetnog Hrama i kao što je mera golgotske žrtve Gospoda Hrista postala mera našeg vaskrsenja u vaskrslom Gospodu Hristu, tako i mera užasa i stradanja u Jadovnu i Jasenovcu može postati mera izmirenja.

Sud Božji

Vaša Svetosti, nadamo se da ćete nas pravilno razumeti jer samo ako ličnosti i događaje iz prošlosti objektivno sagledamo i istinom osvetlimo, onda će i naš dijalog i saradnja u ime Gospoda svih nas, pravoslavnih i rimskih katolika, biti po blagodati Božjoj, a na radost našu i na spasenje svih nas, pastira Crkve Hristove, i vernog naroda koji nam je poveren.
Zbog svega iskreno iznetog u našem bratskom pismu, a u ime ljubavi Hrista Spasitelja, kojom nas jedino On ljubi, pozivajući nas da i mi ljubimo jedni druge kao što On ljubi nas, Mi Vas, Vaša Svetosti, molimo da pitanje kanonizacije kardinala Stepinca skinete sa dnevnog reda i prepustite nepogrešivom sudu Božjem.

Time ćete dati snažan podstrek dijalogu istine i ljubavi na putu ka jedinstvu hrišćana i pokazati da autentični smisao primata u Crkvi jeste kenotičko, samožrtveno, Hristovim primerom nadahnuto služenje svim crkvama Božjim u svetu i njihovom jedinstvu u punoći jedne, svete, katoličanske i apostolske Crkve.

Nasuprot tome, Stepinčeva kanonizacija bi, na našu veliku žalost, pravoslavno-katoličke odnose, kao i odnose Srba i Hrvata, susednih i geografski izmešanih hrišćanskih naroda, besumnje vratila duboko u tragičnu i našega hrišćanskoga prizvanja nedostojnu prošlost.
Klanjajući se Hristu Bogu našem, raspetom i vaskrslom Spasitelju, Iskupitelju i Gospodu, pozdravljamo Vašu Svetost najradosnijim pozdravom pobede, mira, ljubavi, nade, utehe, pomirenja i praštanja:
Hristos vaskrse!
Vaistinu vaskrse!
PREDSEDNIK SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA
AEM i Patrijarh srpski
† Irinej