TOG DANA SVI SMO DOBILI PORUKU NA VIBER... Nikada neću zaboraviti... Doktor Janković otvorio dušu: PRVA VREĆA KOJU SMO ZATVORILI BILA JE KOLEGINICA, BESAN SAM JER...

Izazov je veliki i prebrodićemo ga zajedno. Klinički centar nema boljih ni kompletnijih lekara od nas. Mi smo poslednji nasip. Iza nas više nema ko. Srećno! Za čast profesije, pravo u neizvesnost u tešku borbu – ovu poruku je pre godinu dana kroz viber grupu uz raspored prvopozivajućih ekipa, svojim kolegama uputio Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju intenzivnu terapiju Univerzitetskog Kliničkog centra u Nišu, neposredno pre njihovog ulaska na odeljenje intenzivne nege gde su ih čekali prvi najteže oboleli od koronavirusa

Posle godinu dana Janković, koji je u međuvremenu postao koordinator svih kovid bolnica na jugu Srbije i zamenik direktora UKC Niš,  i njegovi ljudi i dalje vode borbu sa pošasti koja ne posustaje.  Priseća se kako je sve počelo i žali što se još nije završilo. 

- Ta viber poruka koja je stigla svim anesteziolozima značila je početak našeg uključivanja u tu borbu kojoj se još ne vidi kraj. Infektivna klinika je već bila puna a zgrada stare hirurgije se spremala za najteže pacijente. Zgrada je bila sablasno prazna a u njoj 80 kreveta u intenzivnim negama, respiratori, maske, helmeti (zaštitne kacige)… Prethodnu noć dežurni anesteziolog je već imao dve intubacije na Infektivnoj klinici. Ono što je sledilo posle je antologijska priča niškog zdravstva. U narednih petnaest dana u zgradi stare hirurgije više neće biti slobodnog respiratora a Klinički centar savijaće se pod pritiskom prijema enormno velikog broja pacijenata. Otvarali smo nove kapacitete, pulmologiju, staru kardiologiju, fizikalnu medicinu a onda je u kovid sistem ušla gotovo čitava zgrada novog Kliničkog centra. Tog 16. aprila imali smo skoro hiljadu pacijenata koje su moji ljudi reanimirali, intubirali i transportovali  – opisuje Janković prve dane sudara sa virusom koji je osvojio planetu. 

Korona je počela da odnosi prve živote, a Jankovića je posebno pogodilo to što je znao brata prve žrtve.  
- Prva vreća koju smo zatvorili i vratili se nazad na položaje bila je naša koleginica. Znao sam njenog brata. Zajedno smo odrasli, igrali fudbal u Leskovcu, kasnije studirali medicinu u Nišu. Nisam ga video više od dvadest godina. To se ne zaboravlja, ta hladna noć, sedim u Upravi KC sa tadašnjim direktorom Zoranom Radovanovićem… Okrećem telefon njenog brata … Žao mi je, moram ti reći… - priseća se Radmilo prve crne vesti koja mu se otkinula sa usana. 

Foto: D.K.

Neravnopravna borba sa nemilosrnim protivnikom za Jankovića i njegove kolege značila je i odvojenost od porodice, što im je veoma teško palo.
- Čitav mart i april proveo sam u bolnici. Pamtim uplašene oči svojih sinova tokom svakog video poziva… - Tata, jesi li dobro? I pitanje na koje nisam imao odgovor: - Kad ćeš kući ? Nisam mogao da ostavim svoje ljude, nije bilo vremena ni za pošten obrok, na mom radnom stolu je bila samo otvorena pašteta i mrvice od nabrzinu pojedenog zalogaja… Nije bilo vremena ni za to, stizale su neprestano nove poruke na viber:  “Nemamo mesta na pulmologiji!” “Treba nam hitno kiseonična glava na trećem spratu”…. Sanitetska vozila su čekala u redu  a u njima neretko ljudi u samrtnom hropcu, boreći se za vazduh -  govori lekar heroj.

Ipak veruje da će svemu ovome doći kraj ali da se to vreme neće zaboraviti.
- Ostaće priča o jednom zlom vremenu i velikoj hrabrosti, o očaju i uzdizanju. O suzama i radosti ispraćaja onih koje smo spasili. Ostaće priča o nama s početka. Mi nismo imali rezervni položaj, čast nam nije dala da se povučemo – zaključuje svoju ispovest Radmilo Janković.