POTRESNO SVEDOČENJE SRBINA IZ AVGANISTANA! Dali su nam oružje, a onda...

Srbin iz Gračanice u vreme upada talibana u Kabul tamo radio za veliku nemačku firmu

Dali su nam oružje i doslovno nam rekli: "Ubijajte. Bolje vi njih nego oni vas!"

Ovako svoju priču započinje Aleksandar Cvejić, jedan od dvojice srpskih državljana evakuisanih iz Kabula. On je u četvrtak stigao u rodnu Gračanicu nakon što je jedva izvukao živu glavu iz pakla Avganistana, koji su prošle nedelje ponovo osvojili talibani.

Vrag odneo šalu

Kabul je, kako kaže, ličio na scene iz najstrašnijih horor filmova. Na ulicama nije bilo civila, samo naoružanih ekstremista. Povremeno se iz nekog dela grada čula pucnjava.

- Moj kolega Marko Pribak i ja proživeli smo pravu dramu dok nismo napustili Kabul. Mi smo u Avganistanu radili za veliku nemačku kompaniju koja se bavi servisiranjem i održavanjem blindiranih vozila. Bili smo smešteni u Ulici Šazdarak, koja se nalazi u jednom od najbezbednijih delova grada. Pošto se već nedeljama ranije očekivalo nešto ovako, mi smo jurili avio-karte da se komercijalnim letom vratimo u zemlju. Međutim, sve se zaista neočekivano brzo izdešavalo. Talibani su ušli u Kabul bez ispaljenogmetka, nikakav otpor im nisu pružili ni vojska, ni policija. Jedan prijatelj nas je nazvao i upozorio da je vrag odneo šalu i da su talibani u predsedničkoj palati na pregovorima, na samo stotinak metara od nas - priseća se Cvejić.

On kaže da mu je upravo poziv tog prijatelja spasao život, jer su tek tada shvatili koliko je situacija ozbiljna, pošto je bilo pitanje sata kada će talibani zabraniti kretanje čak i stranim državljanima.

- Kako bi sačuvali glave na ramenima, odlučili smo da blindiranim vozilima napustimo kamp gde smo se tada nalazili. Spakovali smo se za desetak minuta i krenuli ka aerodromu. Na ulicama su svuda bile stotine naoružanih talibana i uopšte nam nije bilo svejedno. Po instrukcijama prijatelja vozili smo bez stajanja i stigli do kapije vojnog dela aerodroma, pošto je civilni već uveliko bio zatvoren. Kad smo stigli, ugledali smo ogroman broj Avganistanaca koji pokušavaju da uđu na neki let i pobegnu. Svuda oko nas bila je samo cika i vika žena i dece... nije se znalo ko gde ide... Kako dalje nismo mogli da prođemo kolima, uzeli smo stvari u ruke i probijali se kroz izbezumljenu masu ljudi kako bismo stigli do kapije, gde nam je rečeno da će nas uvesti na aerodrom - dodaje on.

Neizvesnost se nastavila, pošto su Marku i Aleksandru potom rekli da ipak ne mogu da uđu na aerodrom, ali im je obezbeđeno da jednu noć odsednu u hotelu u blizini kako bi tamo sačekali evakuaciju. U istom smeštaju bili su i dva Hrvata, dva Bosanca i jedan Britanac, pa su njih sedmorica zajedno čekali na poziv. Pokušavali su da stupe u kontakt sa svojim najbližima, ali i zvaničnicima koji bi im pomogli.

- Došli smo u taj hotel pored aerodroma i čekali. Minuti dugi kao sati. Bili smo na vezi sa porodicama, ali i našim ambasadorom Sinišom Pavićem iz Nju Delhija, koji je zaista činio sve da ubrza naše spasavanje. Hvala mu, gde čuo i gde ne čuo... U jednom trenutku prišao nam je nepoznati čovek, dao nam pancire, oružje i municiju i rekao da pucamo ako moramo da se branimo. 'Ubijajte! Ko god je sumnjiv. Bolje vi njih nego oni vas. Nećete odgovarati.' Sa tim strašnim rečima u ušima proveli smo naredna 24 sata. Nije bilo lako! Za to vreme naša ambasada uspela je da nas stavi na sve spiskove za evakuaciju i na indijski, i na britanski, američki, nemački, ali bio je problem što smo bili zaglavljeni u tom hotelu, sada već potpuno okruženi talibanima - priča on.

Država stala uz nas

Uplašeni i zabrinuti šta dalje da rade, situaciju na aerodromu su pratili na kamerama hotela i prvom prilikom kada je put bio čist i kada je bila prilika za beg, stavili su pancire, predali oružje i krenuli na sopstvenu odgovornost.

- Naša velika sreća je bila što je naša država stala uz nas i urgirala da nas Nemačka evakuiše svojim letom. Dobili smo evakuacione brojeve, pa smo bili u prvoj turi ljudi koji su evakuisani - priča on.

Tako su iz Avganistana prošlog utorka stigli do Uzbekistana, gde im je urađen PCR test, a odatle su imali let do Nemačke.

- Od Frankfurta je svako otišao svojim putem. Kad sam sleteo u Uzbekistan, imao sam osećaj da sam kuće. Lepo je biti bilo gde, samo ne u Avganistanu. Gde god da su me poslali, ne bih se bunio - zaključuje Cvejić.