DA SPASIM DUŠU DOK JOŠ TO MOGU. DA OTERAM MISLI, KOJE ME NA DNO VUKU! Pročitajte potresnu ispovest RATNOG DOKTORA specijalaca MUP koji su NAŠE KOSOVO BRANILI OD NATO ALIJANSE I ŠIPTARSKIH TERORISTA!

Doktor Dragan Pavlović se kao pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu danas bori za zdravlje mališana u ovim tečkim kovid vremenima, ali to je njegova već druga velika borba

Dragan je, naime, tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo o zdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.

Ovo je njegovo svedočenje iz zapisa o tim dešavanjima, koje je on ustupio redakciji Kurira, uz dozvolu Veroljuba Babića, urednika Koceljevačke revije, prenosimo u celosti i bez skraćivanja.

Foto: Printscreen

Koga da žalim, kome da se molim? Da spasim dušu dok još to mogu. Da oteram misli, koje me na dno vuku. Nemam vazduha, grč je u plućima. Siluete oko mene, kao da se tuku. Branim se, a ne znam od koga. Bogovi traže deo mog života. Uzmite mene i sve što vam treba, ja sam retka zverka, zaštićena šumom. Planine zovu, eho odjekuje, to moja duša za telom tuguje. Puca drvo, lomi se kamen, grmi nebo, sija plamen. Niko ne govori, nemo ćute. Zlokobna stena se valja. Koren iz petnih žila, drži je na oku. Orao kruži, traži svoj plen. Visoko gore, oblaci tmurni najavljuju kišu. Pećina čeka, skloniti se mora. Unutra medved, čuva svoju kuću. Nigde mesta nema, pod nebeskim svodom. Gde naći mir, da slobodno spavaš? Očaj izbeći uzanim puteljkom. Provalija otvorena čeka. Zamka postavljena, a žrtve nema. Zalutao, izgubio se. Kraj je blizu, a život daleko. Smrt vreba, primiče se lako. Zemlju ne dohvata, ona lebdi. Miris truleži, sa uvelim lišćem, širi se i prekriva maglom svoje žrtve. Niko ne ustaje, niko se ne bori. Svi se predali, a kanjonom rečica žubori. Čemu opiranje, bez cilja i želje. Prepušteni sudbini, čekaju svoj kraj. Dok zmija palaca, vijugavo šeta, čeka svoj plen, da zube naoštri. Sova najavljuje slutnju. Veverica skače, kao da prkosi. Gde smo mi to došli, kad nemamo kuda? U daljini vidik puca, a mi opkoljeni, obruč se steže i sve je bliži. Koža nam se ježi, a mi smo sve tiši. Pritajeni čekamo, sa licima brižnim. Šta li ćemo dočekati, ni mi sami to ne znamo. Dobro biti neće, to nam sve govori.

U klopci smo, znamo, izlaza nam nema. Boriti se hrabro, i umreti slavno. Niko preživeti neće, spremi se, nebo te čeka. Što dođosmo ovde, gde nas put odvede? Zavijanje vuka, govori nam nešto. Sve se okrenulo protiv nas. Propast je tu. Mi je ne vidimo, ali osećaj nas ne vara. Crne senke skaču po kamenju. Zle nam slutnje u glavi odzvanjaju. Napravljena potkovica, sreću nam ne donosi. Samo predaja budi neku nadu. Znamo da naša tela neće biti u komadu. Biće isečena, glave će se kotrljati. Ruke i noge, naći će svoj put. Gladni vuci imaće šta da jedu. Bar neko biće zadovoljan. U zamci jesmo, ali zarobljeni nismo. Vreme prolazi, misli haotične. Traže izlaz, tamo gde ga nema. izbora imamo, kao što lav u kavezu, umesto da se bori, on pospano zeva. Zar smo do kraja došli, zar nam spasa nema? Da smo tako razmišljali, ne bi bili ovde. Bili bi u nekoj kafani, pili crno vino. Sad umesto vina, krv mora da lije. Ko će je popiti, ko će da se bije? Naša slabost, trajala je kratko.

Foto: Printscreen

Oči su nam ko oblaci crni. Munje sevaju, i gromovi grme. Urlik otpisanih odjekne planinom. Zemlja se zatrese, stene padaju. Put pred nama, u novu pobedu. Sve se uskomeša u strašnome boju. Miris baruta i čaura što zveče. Kamenje pršti, proboj je počeo. Zemlja drhti, crne siluete strepe. Vukovi reže, opasnost osećaju. Počeše da beže, plen je brži bio. Potkovica razbijena, liči na liniju. Koliko metaka, a svi smo na broju? Gde su im zamke sada? Kad u stroju skačemo, preko kamenja u strašnome boju. Sudni čas, došao nam nije, ali njima jeste. Obruč je probijen, zemlja je gorela. Svi su izašli, kao iz pepela. To zasluga naša nije, to nas svetci štite. Orošeni hladnim znojem, razjarenog srca, gazimo sve pred sobom, od kog drvo puca. Srušena planina, zatrpava kanjoj. Sova se ne čuje, slutnja već je prošla.

Život uzvikuje: ”Otpisani, gde ste dosad?" Bez reči, bez straha, izneverismo smrt. Njena želja, da nas zagrli, ostala je pusta. Zapušili smo joj razjapljena usta. Preživeti, nešto nemoguće, skoro gotovi, sa šansom nikakvom. Živi sa časnom pobedom. Ko može da kaže da je svemu kraj, taj ne zna ništa, jer junaci ne umiru lako. Potrebno je mnogo više krvožednih zveri, da nas zaplaše, da bi nestali bez traga i glasa. Pobeda naša je boginja spasa. Ma koliko bili spretni, obučeni, poznavali teren, ništa im ne vredi. Sreća prati hrabre, odlučne i smele i kada pobede, oni se ne vesele. Bitka beše dobijena, ali rat još traje. Nema opuštanja, život ne sme lako da se daje. Cilj je pobeda, i ništa drugo, kao i život što se ne sme izgubiti ludo. Ako nas je više, bićemo još jači. Ako izginemo, ko će se boriti? Izgubiću ja na glasu, od sramote stisnut zube, kako reći, kako oči pogledati, da sam došao, a da neko nije. Zemljo otvori se, bolje da se krijem. Srce nam je veliko, a duša još veća, jer se neće zapaliti sveća. Molitve naše, uslišene, skromne. Odbraniti zemlju, vratiti se domu, svome. Zahvalni smo Bogu dragom, svim svetcima što nas paze.

Foto: screenshot

Zahvalni smo zemlji slavnoj, što nas primi u naručje, što odbranismo njene kuće. Ostadoše ta ognjišta, iz odzaka dim se vije, hrabri odred Užičana, svoje bitke stalno bije. Ne treba nam ništa više, zadovoljni to što jesmo, srce naše ranjeno je, jer ostaše mnogi Srbi, kod ognjišta, do zgarišta. Duša naša, sa njima je, uplakana, u suzama, munja nebom seva, jer Užičkog odreda tamo više nema. Otišli smo, bez pozdrava, s nadom, a i verom, da gotovo nije ništa, ni zlo što se sprema, kad zastava zavijori, mnogih više nema. Ko to može verovati, da Kosovo nije naše?

Orlušine, NATO strašne, sa svih strana, samo lete i gađaju svoje mete. Hoće li nas zaplašiti, kad u paklu mi smo bili. Iz pakla smo izašli, jer ni za šta nismo krivi. Đavo nas je ispratio, rogovi mu već krvavi, izgubivši svoju snagu, vratiće se u podzemlje, da sabere svoje misli, dosta mu je, iscrpljen je, jer nešto ovakvo još video nije. Ako ponovo do borbe dođe, preživeti neće, mora da se krije. Snaga naša, još veća je, jer svet traži pomirenje, da nam otme svetu zemlju, da nam uzme našu dušu, to Kosovo ravno.

Nećemo ga lako dati, posle svega obrukati. Sila može sve da uzme, da poruši, i da gazi, ali kada sve to prođe, kad naplata nama dođe, zažaliće što su stali i na stopu svete zemlje, što su kuće poharali. Što krstove polomiše, manastire uništiše. Neće biti nigde mesta, ni na nebu, ni na zemlji, utočište sa đavolom, u paklu će oni naći. Svetlost dana, neće videt, samo tamu, u ognju će svi goreti, zasluge su tamo, Srpskoj zemlji ima spasa, jer mi je ne damo.

Dr Dragan Pavlovic, pedijatar