TRI DANA PRED SMRT LJUDI PREDOSETE KRAJ? U poslednja 72 sata života počinje da dešava ovo!

U ljudskoj prirodi je da se bojimo smrti i teško nam je o njoj govoriti ili prisustvovati nečijim poslednjim trenucima. Međutim, možda ljudi na samrti razumeju smrt puno bolje nego mi i mogu nam pružiti utehu

Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige "Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i što dolazi nakon nje" (Opening Heaven 's Door: Investigating Stories of Life, Death, and What Comes After) opisuje rezultate svojih istraživanja na temu "prelaska drugu stranu".

Pošto sam u roku od devet nedelja izgubila i sestru i oca, posvetila sam se istraživanju onoga što se događa nakon smrti. Intervjuirala sam na desetine ljudi koje profesija vezuje za neizlečive pacijente, kao one koji su doživeli posebna iskustva sa samrtnicima pa i sa onima koji su se "vratili iz mrtvih", odnosno, doživeli kliničku smrt.

Shvatila sam da ljudi shvataju kada im kucne zadnji čas. U razdoblju od 72 sata pred smrt, oni počinju govoriti u metaforama o putovanju. Terminologija je različita pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako "žele da idu kući", a zapravo su već kod kuće.

Foto: Pixabay

U poseti preminuli srodnici

U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno "ja ne znam kako da odem", a čak je spominjala i neke "nesretne stjuardese".

Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu njegu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka gušterace, postavljeno u samrtnom času: "Zna li moja žena sve u vezi s pasošem i kartama?"

- Kalananova je bila u situaciji da njeguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost - navodi Patriša.

Samrtnici često imaju "priviđenja" za koje zdrave osobe veruju da su prosto efekat jakih analgetika koje pacijenti uzimaju. U jednoj velikoj internacionalnoj studiji, koju su sproveli psiholozi dr Karlis Osis i dr Erlendur Haraldson sa Islandskog univerziteta, ustanovljeno je da većina pacijenata koji su još uvek svesni nekih sat vremena pred smrt, vidi svoje voljene koji su preminuli, bez obzira na to da li su primali takve lekove ili ne. Studija je obuhvatila osobe iz potpuno različitih kultura - iz SAD i Indije.

- Kada sam razgovarala sa pacijentkinjom Odri Skot (84), koja je umirala od raka, pričala mi je kako joj u posetu dolazi njen (usvojeni) sin Frenki, inače, preminuo nekoliko godina pre toga. On je, prema njenim rečima, mirno sedeo u fotelji kraj nje kad god bi došao - otkriva Pirsonova.

Foto: Informer - Zoran Sinko

Bela svetlost

U nekim slučajevima, ljudi vide članove porodice i prijatelje za koje nisu ni bili svesni da su umrli. Među prvim detaljno istraženim izveštajima o vizijama pred smrt, našao se i slučaj žene koja je umirući na porodaju rekla svom akušeru u jednoj dablinskoj bolnici kako pred sobom vidi preminulog oca. Zatim je videla nešto što ju je zbunilo: "Vida je sa njim". Ponavljala je to, a Vida je bila njena sestra, inače preminula tri nedelje pre toga. Medutim, informacija da je Vida umrla bila skrivena od samrtnice.

U našoj kulturi je "bela svetlost" postala pomalo i kliše. Međutim, istina je da samrtnici opisuju taj doživljaj svetlosti i kao mudrost ili ljubav. Pacijenti koji su imali blisko iskustvo sa smrću, a ostali svesni, prilikom srčanog udara na primer, kažu da su se osećali "skoro samleveni" jačinom emocionalne snage tog svetla.

Dr Ivona Kejson, koja je preživela avionsku nesrecu, kaže da je tu svetlost doživela kao apsolutnu ljubav majke prema detetu. - Osećala sam se kao novorođenče na majčinom ramenu. Beskonačno bezbedna. Bilo mi je kao da sam vekovima bila izgubljena, a onda konačno pronašla put do kuće - rekla je doktorka Kejson.

Foto: printscreen

Iznenadna smrt

Zaista me je iznenadilo kad sam otkrila da studija za studijom potvrđuje da je oko polovina ispitanika osetila prisustvo svojih voljenih - bilo u trenutku smrti, ili nešto kasnije. To se desilo i u mojoj porodici, navela je u svojoj knjizi Patriša.

- Otac uopšte nije bolovao već je umro iznenada, usred jedne noći 2008. godine. Moja sestra Katarina bila je budna više od 150 kilometara daleko od njegove kuće, a ipak je u svojoj spavaćoj sobi iznenada osetila nečije prisustvo i ruke kako je nežno dodiruju po glavi. Ispunili su je zadovoljstvo i radost i to toliko snažno i neobično da je ispričala čitav doživljaj sinu pre nego što su uopšte saznali da nam je otac preminuo - ističe Patriša:

- Psihijatri nazivaju ove slučajeve "halucinacijama žalosti", ali nauka takva subjektivna iskustva još uvek nedovoljno razume. Svakako još nije objašnjeno otkuda nam takvi doživljaji pre nego što saznamo da nam je neko umro. Jedan čovek mi je ispričao svoj doživljaj iz detinjstva: jednog jutra je sišao na doručak, kao i obično, i video tatu kako sedi na svom mestu i čita novine, a onda ga je majka šokirala saopštivši mu da je otac umro. "Ali ja ga vidim, eno ga, sedi tamo!" rekao je i u tom trenutku je vizija oca nestala.

Foto: PIxabay

Samo pet odsto ovih iskustava su vizuelna, zaključuje u svojoj studiji dr Majkl Barbat, lekar u u bolnici "Sen Džozef" u Auburnu, u Australiji: - Većina se odnosi na osećaj prisustva - i to ne nekog prolaznog, neke senke, već živog prisustva, vrlo konkretnog, prisustva koje ljude podstakne da hitno pozovu nekog telefonom, da okrenu automobil u drugom pravcu, da se u trenutku rasplacu. To se može desiti u trenutku smrti drage osobe, ali i nakon nekoliko nedelja ili čak godina kasnije.

Karen Simon, izvršna direktorka advertajzinga iz Toronta, priča o svom doživljaju jedne hladne noći šest nedelja nakon smrti oca: - Vozila sam autoputem, a na suvozačevom mestu se stvorio tata. Mogla sam da ga osetim kako se namešta u sedištu. On je uvek sedeo na karakterističan način, nagnut na levu stranu. Vozio se tako sa mnom petnaestak kilometara. Doživljaj je bio neverovatno realističan i mene je potpuno promenio.

Bonus video: