ZA 8 MINUTA MORAŠ DA SPREMIŠ SOBU, ZA POLA SATA MORAŠ DA OPEGLAŠ 200 STOLNJAKA, PRIČA NOVOSAĐANKA KOJA JE RADILA NA KRUZERU! I to NIJE NAJGORE...

Novosađanka koja je na kruzeru izdržala dva meseca, napisala je knjigu o tome kao ''testament'' drugim ženama

Snežana Oreb radila je ceo svoj vek. Podizala je porodicu i decu, i onda u 52. godini, uz nebrojeno nedopustivih poniženja i prezira zbog “pogrešnih godina”, ostala bez posla.

Ova rečenica mogla bi da bude početak nekog dobrog dramskog teksta, koji – dobre priče radi – najavljuje borbu i preokret, ali je danas nažalost priča mnogih žena u srednjim godinama.

Foto: fejsbuk

Optimistički inat

Priča Novosađanke Snežane Oreb je pecifična po borbi i odlučnosti da se ne posustane i po nesagledivom optimizmu i veri u sebe, jer kako drugačije objasniti da se u potrazi za poslom, u svojoj 59. godini, obrela na rečnom kruzeru, piše 021.rs

Snežana je u knjizi “Ništa lakše…” želela da napiše, kako je rekla, “podsticajni testament'' drugim ženama koje su prošle kroz sličnu situaciju.

-Htela sam da napišem podsticajni testament drugim ženama koje su prošle slične priče, ili koje će ih nažalost tek proći, da znaju da one ni za jednog nadređenog nisu stara žena, baba, debela žena, krakata žena, žena ovakvog ili onakvog izgleda… Sve te reči ubijaju čoveka. Marginalizuju ga, diskriminišu. To se zove mobing.

Nju, međutim, ta iskustva nisu obeshrabrila. Naprotiv, probudila su u njoj optimistički inat koji ju je dalje vodio da pomera granice mogućnosti za druge izbore:

-To me je odvelo na rečni kruzer, na kojem sam radila kao sobarica i doživela liberalni kapitalizam u njegovom neshvatljivo surovom obliku. Ovde kod nas život je zaista surov, ali sve ono što mislimo i maštamo o radu na Zapadu često nije ništa manje surovo i strašno, ili bar nije ni blizu istine - kaže Oreb za 021.rs.

Foto: pixabay

Pad sa kreveta neizbežan

Nakon poslatog CV-a, razgovora i provere engleskog putem skajpa, Snežana Oreb dobila je posao sobarice na kruzeru koji je uključivao dvonedeljne ture Budimpešta – Amsterdam. Bila je najstarija među 40 članova posade.

Kada su joj javili da je prošla testiranje, dobila je kartu i otputovala u Beč, gde su je čekali šofer i kola koji su je odvezli u Linc, odakle je brod krenuo. Sve je vrlo profi, vrlo prijatan doček radnika. Ukrcali su se par dana pre turista, da bi očistili brod i pripremili ga za kruz. Tako su, naime, interno zvali svaku dvonedeljnu turu.

Na brodu, dugom 135 metara bilo je 200 turista, mahom starijih od 70 godina. Posadu čine ljudi sa svih strana sveta, najviše sa Filipina i iz Rumunije, Oreb je bila jedina iz Srbije.

-Posada je smeštena u donjem, mašinskom delu broda, ispod nivoa reke, kabine su 3×3 metra, deliš ih uvek sa nekim, moja cimerka bila je Rumunka. Spavala sam na gornjem krevetu, što je prilično klaustrofobično, plus, ukoliko dođe do kočenja, ili sudara, pad sa kreveta je neizostavan - priča Oreb.

Teško da može da se spava, čak i kad si preumoran. Putuje se noću, brodovi neprekidno trube, zvuk sirene skoro da ne prestaje. Neverovatno je koliko je gust saobraćaj na reci, ponekad bih mislila da putujemo nekim autoputem, a ne rekom.

Inače, sirene moraju da se čuju kao upozorenje, jer su sudari česti. Kruzeri su toliko veliki, a saobraćaj tako gust da se prilikom mimoilaženja brodovi skoro dodiruju, nekad bude jedva pola metra između njih.

Foto: pixabay

Nadređeni stalno viču

Svi nadređeni stalno, ali neprekidno, kad god te sretnu viču: Go, go!, Fast, fast!, Faster! Stalno si u strahu da nisi dovoljno brz i dobar.

Cela posada mora da poštuje strogo utvrđena pravila. Jedno od njih je da se sa gostima ne sme razgovarati, niti imati bilo kakav kontakt. Nekada su gosti radoznali, pa se raspituju o vama, ali ništa im ne smete otkrivati o sebi ili brodu, jer ako to šefica sazna – ne bude baš prijatno.

Između posade – glas ne sme da se povisi, zidovi su tanki, moramo da šapućemo da nekog ne probudimo. Staf je surov međusobno, cinkarenja je dosta, nema solidarnosti… Filipinci se jedino drže zajedno. U svoje društvo ne primaju nikoga čak i kada smo van broda, kada imamo slobodno.

Ima tu raznih priča, ljubavnih, sklapanja i “rasklapanja” brakova, raznog mobinga i uznemiravanja… Mnogo se pije kada se ne radi, zato se dešavaju i padovi sa broda. Na našem ga konkretno nije bilo, ali sam čula od onih koji su već radili na brodu da se to neretko dešavalo.

Simulacije poplave i požara

Na bezbednosti se, bar nominalno, mnogo radi. Požari su na kruzerima česti, meni se, npr. u sobi zapalila klima. Na brodu na kojem sam bila, nije bilo lekara. Svako nosi svoju malu, ličnu apoteku. Poneko ima i “rečnu bolest”, jer sve se neprekidno ljulja i mrda, i morate da pije tablete protiv nje.

Postoje razna dežurstva, jedno od njih je “night watch” (noćna smena) tokom kojeg se obilaze kontrolne kote na brodu. Tom prilikom upisuje se sve primećeno na brodu. Svako ko je dežuran mora biti vrlo oprezan, jer radi noću, pod je od čelika, klizav, nema zaštitnih ograda, koridori su izuzetno uski i klaustrofobični.

Izlažete se opasnosti i mimo toga, kada hodate tim koridorima (unutrašnjim hodnicima se ne ide da ne uznemiravaš goste, osim ako to posao ne nalaže), uz stepenice, niz stepenice, sa teretom, po kiši vetru, i opet napominjem – sve je često klizavo i mokro, i nema ograde… Ako zapnete za sajlu – povreda je neminovna”.

Na brodu na kojem je radila Snežana Oreb, dva puta nedeljno imali su simulaciju poplave i požara. I tada su svi, ceo brod, morali da budu pod punom ratnom opremom. Što nije uvek lako, jer gosti broda su uglavnom stariji ljudi, a i posada nije suštinski obučena za požar i poplavu.

-Meni je čudno da se nesreće poput one u Budimpešti ne dešavaju češće jer su propisana dva minuta, od oglašavanja sirene za opasnost do izlaska na palubu, gde stoje pojasevi za spasavanje. Nemoguće je ispoštavati to ako si u dnu broda gde je smeštena posada a imaš stare, pa time i sporije goste, uske koridore i paniku.

Foto: pixabay

Pobeda prepreke

-Čak i ako prekineš ugovor pre datuma do kog si potpisao da radiš, uredno te, bez zatezanja i ikakvih penala, isplate do poslednjeg centa- veli Oreb.

Na propitivanje, kako izgleda život na brodu van radnog vremena, i kada izađe sa broda, Oreb kaže:

-Kad shvatiš da se pod tobom sve ljulja, bukvalno i metaforički, onda – ili odmah odeš, a mnogo ljudi brzo odustane, ili odlučiš da ćeš pobediti i tu prepreku.

Ja sam birala ovo drugo i izdržala sam dva meseca, iako sam potpisala ugovor na šest meseci. Moja cimerka je otišla kući sedam dana pre isteka celog ugovora. Nije više mogla da izdrži, rekla je da ide kući da nešto obavi i više se nije vratila.

Kada sam imala pauze na brodu, zvala sam svoje, ti razgovori su me spasavali, pričala sam sa cimerkom, ili bih pisala dnevnik. Od njega nastaje moja druga knjiga koju pišem, zvaće se “Moj

prozor u vrtlogu reke“. Čitala sam, razmišljala kako sam dospela tu…

Posustaneš, prosto padneš u očaj, čak i ako to nije tvoja priroda. Rad, i uopšte boravak na brodu, je iz domena nekog jako čudnog rijalitija.

Kada sam imala pravo na izlazak obilazila sam sve te lepe gradove: Amsterdam, Majnc, Vircburg, Regensburg, Pasau, Linc, Beč, velelepne dvorce, i to je bilo pravo uživanje.

Vera u sebe

-Ne, nemam gorčinu zbog svega. Nekad ranije, nekad kasnije shvatiš da sreća nije isključivo negde drugde, da nije uvek izvan tebe. Da je ona zapravo u tebi.

I sada radim posao koji je ispod mog znanja i mogućnosti, ali radim i to u društvu koje ne prihvata određene godine jedne žene. Nije me sramota zbog toga, već sam srećna što mogu da radim i privređujem, jer verujem da nismo rođeni u fotelji i da je svako iskustvo razred više u školi života.

-Moraš da veruješ u sebe, da se podigneš i kad te gurnu i padneš a svoju decu sam učila i da uvek budu i solidarna. Ja, nažalost, solidarnost nisam doživela, ali sam bila solidarna, i u tome je moja sreća- zaključuje Oreb.

 

Bonus video: