SRPSKI LUJ ARMSTRONG I OVE GODINE U GUČI! Truba je u njegovoj porodici više od 100 godina, a on tradiciju prenosi i na svoju decu!

Dejan Jevđić i njegov orkestar nastupiće, sada već tradicionalno, 5. avgusta na 61. dragačevskom saboru trubača u Guči, na velikoj pozornici ma stadionu, koji će, verujemo, biti mali da primi sve zainteresovane. Ono što ovaj čovek ume i radi sa trubom, mnogima ne bi palo na pamet ni u najluđim snovima!

Kada se kaže "Guča", većini je asocijacija truba i sabor, ali pravim poznavaocima i ljubiteljima asocijacija budu oni najistaknutiji trubači, kao što je nadaleko poznati majstor trube Dejan Jevđić.

Ovaj, naizgled grub, instrument ume da dotakne svačiju dušu, jer u rukama virtuoza poput Jevđića ona postaje poput harfe, koja svojim tananim zvucima miluje dušu.

- Truba je možda i vekovima deo srpske tradicije… Zvuk trube čuje se na svadbama, raznoraznim proslavama, na državnim svečanostima, kada se rađa i kada se umire, na sahranama, ranije pri polasku u bojeve… Truba je postala deo svih važnih događaja, kako radosnih tako i tužnih - počinje Jevđić, koji je u zvuk ovog isntrumenta "zaljubljen" od najranijeg detinjstva.

Važno je znati svoje korene!

Kako ponosno ističe za Informer, njegova porodica više od stotinu godina gaji tradiciju sviranja trube i prenosi je sa kolena na koleno. 

- Potičem iz porodice u kojoj se truba prenosi sa kolena na koleno, preko 100 godina. Iako generacije pre mene nisu bile medijski poznate, uvek sam se trudio da ispričam po nešto o svom ocu, dedi pradedi... Važno je znati svoje korene, svoje poreklo. Težak je bio njihov život, danas, posle toliko godina, mislim da živimo u mnogo boljim uslovima. Zahvaljujući trubi obišli smo celu našu najlepšu Srbiju, putovali svetom, upoznavali neke nove divne ljude, mesta, običaje… To je nešto što mi daje snagu, što me ispunjava i pokreće, to je veliko bogatstvo! Ne bih mogao da kazem da smo mi nekakva Bečka filharmonija i da smo najbolji na planeti, ali bih mogao da kažem da nas ljudi uvažavaju poštuju zbog ljudskog pristupa, kao i zbog toga što uvek sviramo ono što ljudi vole da čuju - skroman je naš sagovornik. 

DEJANU JE PRADEDA OSTAVIO AMANET SA SOLUNSKOG FRONTA koji on i danas poštuje

Foto: Privatna arhiva/Informer

Ponosno je pozirao pored trube pradede Solunca Joviše, koji se ni u najtežim periodima života nije odvajao od svog omiljenog instrumenta i podvukao da ispunjava njegov amanet, a da će ljubav prema trubi preneti i na svoju decu!

- Truba koju je moj pradeda doneo kući, prošla je Cersku i Kolubarsku bitku, ceo Solunski front i Albaniju, odražavala je bol i patnju tih srpskih vojnika - kaže Jevđić.

On ne krije da se usavršava i da je jedini cilj koji ima da bude što bolji, bez obzira na visine koje je dostigao u svetu muzike.

- Uvek treba težiti i raditi na sebi, učiti, usavršavati sviranje… Mislim da je muzika jedno veliko beskonačno prostranstvo i kada god pomislite da nešto znate i da ste naučili, shvatite koliko ne znate ništa - kaže Jevđić.

Anegdote su razne, sa Babićem ih je bilo onoliko!

U svojoj dugoj i plodonosnoj karijeri, Jevđić je imao prilike da sarađuje, ali i da se druži, sa mnogim velikanima naše muzike.

Foto: Privatna arhiva/Informer

- Od anegdota pamtim period kada sam svirao sa čuvenim trubačem Milovanom Babićem. Taj njegov pristup ljudima pamtiću uvek! Kada sam nekada želeo da osvojim Zlatnu trubu odvede on mene kod pokojnog Bore Komada u Beograd i kaže "Mali, samo ti zamnom i ne boj se, sve ćemo mi to završiti…" Bio sam uzbuđen i u glavi mi je bila samo nagrada, već sam video sebe kao popularnog i bitnog -  priča Jevđić kroz smeh, sećajući se lepih trenutaka provedenih sa velikim Milovanom Babićem.

Međutim, ta nagrada, koju je toliko žarko želeo, ipak mu je "izmakla", za dlaku, da ne kažemo za prezime, iako se dobro oznojio za nju.

- Nisam znao da je Milovan pun gepek pripremio i poneo… Svega je bilo onako domaćinski: jagnje, kajmak pršuta, rakija. Ceo dan mi ostasmo u kafani, Milovan i Bora se dobro ponapijaše. U neko doba kažu oni meni "Mali, teraj ovo sve na tu adresu, to ti je tamo negde blizu Cecine kuće." Dođem tamo, kad ono 10. sprat, nema lifta, a pun gepek, ja polako sve iznesem. Ma, nije mi bilo teško… Sve mislim "Postadoh pobednik Guče!" Tada je bio Februar, dođe i sabor u avgustu... Sviramo mi, ja u euforiji pobedničkoj, dođe momenat proglašenja, voditeljka čita, meni srce lupa, tenzija raste... Izgovara ime Dejan, ali prezime je bilo drugo! Izmakla se tada ta nagrada, u momentu se srušio čitav svet, tako nešto vas kasnije ojača mnogo… Posle dugo godina sve je došlo na svoje mesto - prepričava jednu od dragih uspomena naš sagovornik. 

On ističe da je jedna od stvari koje nikada neće zaboraviti skok iz aviona sa trubom!

- Skok iz aviona sa 3000 metara sa svojom trubom neću nikada zaboraviti, to je stvarno nešto posebno - kaže Jevđić. 

Bonus video: