"TAMO GDE DRUGI NISU MOGLI DA STIGNU DOLAZIO JE RADMILO!" Odrastao u nemaštini, borio se protiv variole vere, a ovako je pričao o vakcinama

Epidemiolog dr Radmilo Petrović preminuo je u 87. godini, a kako je njegov sin Miodrag izjavio za medije, poznati lekar umro je u snu. Od kolege i prijatelja oprostio se prof. dr Branislav Tiodorović koji je između ostalog rekao da smo izgubili čoveka koji je bio uzor mnogima

Njegov kolega i prijatelj prof. dr Branislav Tiodorović izjavio za "Blic" da ga je vest veoma rastužila i da je dr Petrović radio ozbiljan posao na teritoriji bivše Jugoslavije te da smo izgubili čoveka koji je bio uzor mnogima.

- Tamo gde nisu mogli drugi da stignu, dolazio je Radmilo. Sve problematične situacije, povakcinalnih reakcija, novih vakcina, to je sve radio upravo on. Otišao je iz naše medicinske epidemiološke praske čovek koji je bio uzor, svojim znanjem, svojom odgovornošću i velikom efikasnošću - rekao je za "Blic" profesor Tiodorović.

Životna priča čuvenog epidemiologa

Rođen je 22. maja 1935. u varošici Trstenik u Rasinskom okrugu, na Zapadnoj Moravi. Kada je 1941. počeo rat, otac ga je odveo u njegovo selo Donji Adrovac kraj Aleksinca. Prva četiri razreda osnovne škole završio je u selu Prćilovica, pa je svakog dana tri-četiri kilometra peške išao do škole, kako je sam ispričao pre godinu i po dana za Kurir.

- Bio sam đak pešak i đak poljoprivrednik. Pre podne idem u školu, a po podne motiku na rame, pa u njivu da okopavam kukuruz i sadim krompir. Detinjstvo u selu je bilo nikakvo. Seljačko. Nemci su malo-malo prekidali nastavu u školi. Kopali su rovove okolo. Nama su igračke bile probušeni šlemovi. Ostanu nakon što neko pogine... Sećam se jednom da smo se za vreme školskog odmora igrali po tim rovovima. Zvoni zvono. Sva deca odu, a ja nisam mogao da izađem. Zakasnim na čas, a učitelj mi šakom opali šamar. Takva su vremena bila. A posle rata, šta da vam kažem, sirotinja. A otac... Završio je na robiji jer je, navodno, pomagao četnički pokret. On je bio ludi patriota. Glupi patriota. Pomagao je sve. I četnike i partizane. Stalno je govorio: „Braćo Srbi, nemojte da se svađate. Kada prođe rat, onda ćemo se dogovoriti oko vlasti. Ajde prvo da zajedno pobedimo Nemce.“ Četnici su više puta hteli da ga streljaju, posle i partizani i, na kraju, završio je na robiji u Nišu. Bio je godinu dana tamo. Ne znam kako je to uticalo na mene, ali, eto, i ja sam ceo život bio naivac - pričao je dr Petrović sećajući se rata i detinjstva.

Foto: Printscreen You Tube rts

Nakon osnovnog školovanja, koje je tada trajalo sedam godina, upisao sam Četvrtu mušku gimnaziju u Beogradu. Stanovao sam kod rođaka. Otac nije imao para da nas školuje i stalno je gledao da sestru i mene pošalje kod nekog da stanujemo, tako da sam sledeću godinu gimnazije završio u Ćupriji kod maćehinih roditelja. Na kraju, kada se u Trsteniku otvorila gimnazija, prešao sam tamo. Tu sam i maturirao. Bio sam prosečan đak, ništa posebno... A onda sam 1953. u Beogradu upisao Medicinski fakultet - ispričao je epidemiolog u svojoj ispovesti.

Oženio se kada je imao 23 godine.

- Supruga Nada je isto studirala medicinu. Rodio mi se sin. Tražio sam stipendiju svuda u Srbiji, međutim, vi možda ne znate, tada je bila hiperprodukcija lekara u Srbiji, nije je bilo lako dobiti. Dobio sam je od doma zdravlja u Osijeku. Plaćali su i supruzi i meni. Kao najveći naivac na svetu, verovao sam da, kada dobiješ stipendiju, posle moraš da odeš tamo, kod onih koji su plaćali, i odradiš posao, pa sam tako 1960, kada sam završio fakultet, otišao u Osijek - pričao je on.

Kako je pisao Kurir, nakon povratka iz Osijeka, pratio je konkurse za poslove u novinama i prijavljivao sam se.

- Na razgovor su me pozvali i Institut za virusologiju, vakcine i serum „Torlak“ i Gradski zavod za zaštitu zdravlja. Odlučio sam se za „Torlak“. Primio me je direktor Dragoljub Antonijević. Pitao me je: „Šta bi ti?“ Rekoh da bih hteo da specijaliziram mikrobiologiju, a on kaže: „Ne može. Vidiš one vakcine? One kad odu iz ‘Torlaka’, ja ne znam šta se sa njima dešava. A mnogi me lažu. Ne znam koliko te vakcine koriste, kolika je zaštita i, ako škode - koliko škode. Meni treba epidemiolog.“ I tako... To mi je bio zadatak narednih 35 godina na „Torlaku“. Pratio sam sve vakcine na različitim statističkim, epidemiološkim i terenskim ispitivanjima. Vakcine se najviše daju u dečjem uzrastu. Nekada se davalo četiri-pet vakcina, a danas 11-12. Moj posao je bio da na celoj teritoriji Jugoslavije, a naročito Srbije, pratim koliko je vakcina dato, da li se neko razboleo, da ostvarim kontakt sa svim domovima zdravlja, analiziram izveštaje koje mi oni šalju i izračunavam kolika je zaštitna vrednost vakcina. Mene su iz cele zemlje zvali ukoliko se negde dogodi neka reakcija, i tu se odmah išlo da se ispita da li je do vakcine ili ne - ispričao je dr Petrović.

Variola vera

- Bili smo jedina i poslednja zemlja u Evropi u kojoj se pojavila epidemija velikih boginja. Počela je između 10. i 15. februara 1972, negde u Đakovici. Tada niko nije znao da je u pitanju variola, lekari su mislili da je to alergija na penicilin. Međutim, 15. marta direktor „Torlaka“ dr Ljubinko Stojković kaže mi da je ekipa sastavljena od naših stručnjaka, iz Saveznog zavoda za zaštitu zdravlja i sa Infektivne klinike, otišla na KiM da uzme uzorke i da se sumnja na variolu. Otkrili smo je pod elektronskim mikroskopom 16. marta 1972, ali je tadašnja vlast vest o zarazi otkrila na televiziji tek 29. marta, kad su shvatili da se više ne može kriti. Ali šaputalo se i ranije, vest se prenosila usmeno... - pričao je za Kurir.

- Moja uloga tokom epidemije bila je da, zajedno s kolegama dr Radoslavom Bošković i dr Julijanom Pecić Lulom, budem, što bi se reklo, izvidnica. Nas troje smo bili leteća ekipa. Kada se negde pojavi sumnja na variolu, hitno odlazimo tamo i iz promena na koži pacijenata skalpelom uzimamo gnoj sa virusom, kao i krv iz vene, takođe, prepunu virusa. Onda to nosimo u laboratoriju na „Torlak" - ispričao je.

U prvo vreme nisu imali skafandere. Maska, nekoliko slojeva odela, rukavice, kaljače i - grlom u jagode.

- Uzorke sam uzimao u svim sumnjivim slučajevima. Imali smo dosta takozvanih lažnih poziva. Mnogo više nego pravih. Ljudi su zvali kad god vide neku promenu na koži, a mi smo sve to morali da testiramo. Išli smo i u karantine. Jednom prilikom umalo nismo poginuli kada smo helikopterom išli do Đakovice. Bilo je opasno nevreme. Oluja. A obrise toga sam shvatio tek kada sam se, po povratku, kolima vozio od aerodroma Batajnica do „Torlaka“. Oko mene su bila iščupana stabla. Tek tada mi je palo na pamet šta je sve moglo da se desi da se letelica srušila. Šta bi bilo sa našim materijalom uzetim od pacijenata. U pakovanjima gde se nalazio materijal nije pisalo „ne diraj, variola“. Ko zna ko je sve mogao da se zarazi i gde bi se sve stvorila nova žarišta ove opake epidemije. Bog nas je pogledao - ispričao je dr Petrović za Kurir.

"Vakcine su spas"

- Strah je i u narodu bio toliko veliki da su se ljudi gurali da se vakcinišu. To su bile kilometarske kolone. Pored toga, nije bilo društvenih mreža i antivakcinaških pokreta da to miniraju. Niko ništa nije pitao, svi su gledali kako da prežive - govorio je dr Petrović.

- Dana 30. aprila država je saopštila da više nema variole i da možemo da se vratimo normalnom životu i da idemo na letovanje. Međutim, 1. maja, kao i uvek, krenuo sam da se oblačim i spremam za posao. Moja Nada me pita: „Gde ćeš?“ „Pa, variola je“, odgovaram. Ona kaže: „Nema variole, objavili su sinoć“, na šta joj kažem: „Za njih nema, za mene ima.“ I tako je i bilo. Još dve nedelje nakon toga su se pojavljivali novi slučajevi. Država je htela kraj epidemije da ne bi propala letnja sezona na dalmatinskoj obali.

Uglavnom, nisam voleo da budem epidemiolog, ali sam posle zavoleo tu nauku. Epidemiologija je u stvari medicinska ekologija. Zahvata mnogo više nego što ljudi misle, a, nažalost, nas ima jako malo. Možda i manje od 100 u Srbiji. Vakcine su moj život. Ja se 60 godina bavim njima. Naravno da sam se, čim sam mogao, vakcinisao i protiv koronavirusa. Ove teorije zavere o vakcinama protiv koronavirusa su čiste budalaštine. Internet je mnogima dao mogućnost da dignu glas, ali to nije normalno šta se priča i radi - govorio je dr Petrović o vakcinama.

Epidemiolog dr Radmilo Petrović preminuo je 23. novembra u 87. godini. Ispraćaj na kremaciju sa Novog Groblja u Beogradu biće u ponedeljak, 28. novembra u 13.15 časova, a opelo počinje u 12.45.