BAULJAO SAM I GUŠIO SE, UMRO BIH DA MI NIJE NAIŠAO KOMŠIJA! Ispovest Milana Ćirića, kog je umalo ugušio amonijak!

Imao sam puno sreće, spasilo me je to što sam poznavao teren. Udahnuo bih i ne bih ispuštao vazduh sve dok sam mogao da izdržim, pa onda ponovo.... Bauljao sam, padao, ustajao, išao četvoronoške... Mislio sam da mi nema spasa, a onda sam čuo komšiju policajca kako me doziva...

Da me nije video, tu bih i ostao, već sam bio potpuno ošamućen, počinje ispovest za Informer Piroćanac Milan Ćirić, koji se 25. decembra našao kod Sopotske petlje, nedaleko od Pirota, gde je došlo do curenja amonijaka iz cisterne koja je iskliznula sa šina.

Ćirić se tog dana, koji će pamtiti dok je živ, vraćao iz sela Staničenje kući u Pirot.

- Vozio sam putem koji ide paralelno sa autoputem, ispred mene nije bilo nijednog vozila. Ništa nisam primetio dok nisam došao do Sopotske petlje. Iznenada sam video kako maglovit oblak izlazi između mosta na putu kojim sam se kretao i onog na autoputu. Nisam se zabrinuo, godinama vozim na toj relaciji i znam da nije ništa neuobičajeno da se nakon izlaska iz tunela tu pojavi magla. Međutim, posle manje od desetak metara primetio sam da ne vidim ništa ni na pola metra, pa sam zaustavio auto i izašao. Odmah sam osetio da grlo počinje da me peče, a oči da suze. Vratio sam se u kola, uključio sva četiri migavca i krenuo u rikverc kako bih se okrenuo. Prešao sam možda šest-sedam metara kada sam udario u bankinu i više nisam mogao da mrdnem - opisuje Milan dramatične trenutke na putu Bela Palanka - Pirot.

Spasao ga policajac

Pokušao je da se spase pešice, pa se zaštitio koliko je mogao i krenuo niz put.

- Stavio sam bluzu preko lica, uzeo vazduh, trpeo koliko sam mogao pre nego što bih ponovo udahnuo i krenuo nazad. Odjednom sam čuo udarac za udarcem, lom, kuknjavu i vrisak nekih žena. Shvatio sam da na tu stranu ne smem ići, da će me neko vozilo udariti, pa sam pošao skroz levo. Izašao sam na kosinu iza nadvožnjaka, preskočio branik i tada sam video ka tunelima dva vozila kako stoje - priča u dahu Milan i dodaje:

- Mahao sam im očajnički, ali sam ubrzo shvatio da me ne vide. Sišao sam na tu kosinu, provlačio se kroz žbunje pokušavajući da izađem na put, puzao sam, gušio se i nekako se popeo. Tada sam pao i više nisam mogao da mrdnem. Tu bih i umro da me nije ugledao policajac Dušan Manić, koji me je poznavao. Čuo sam ga kako viče: "Ajde, ajde Vaso!" Tako me zovu u mom selu. Ubacio me je u auto, u tom trenutku magla nas je potpuno pokrila, ali smo uspeli da umaknemo i uputili se u Pirot preko Bele Palanke i sela Ponor - kaže Milan.

Prema njegovim rečima, policajac Manić ga je ošamućenog odvezao u bolnicu.

- Bio sam treći koji je stigao u bolnicu, pre mene je bio jedan vatrogasac koji se gušio dok je spasavao kamiondžiju, ali je bio u boljem stanju nego ja, i jedna Bugarka koju je udario auto. Posle su doveli još dva vatrogasca koja su utrošila sve boce s kiseonikom spasavajući ljude, pa su se i oni otrovali - opisuje Ćirić događaje u pirotskoj Opštoj bolnici.

Miris paljevine

On dodaje da je tek kasnije saznao šta se desilo na pruzi ispod nadvožnjaka.

- Kada sam počeo da se gušim, najpre sam pomislio da je neko bacio suzavac. Onda sam osetio nešto što mi se učinilo kao miris spaljenih instalacija, tada sam posumnjao da se zapalila fabrika guma "Tigar" u Pirotu, te da je dim stigao do Sopotske petlje.

Milan se još oporavlja od teškog trovanja amonijakom.

- Još me pecka jednjak, malo slabije gutam, levo oko mi je bilo nezaštićeno, pa mi je do danas bilo crveno, sada je malo bolje. Imao sam i strašnu glavobolju i mučninu u stomaku, ali sve polako prolazi. Posle svega mogu da kažem da sam imao puno sreće što sam preživeo, mislim da su me trenuci razdvajali od strašne smrti - zaključio je Ćirić.