DAO KRV IZ SVOJE VENE DIREKTNO U BEBINU PETU! Zoran je zahvaljujući doktoru heroju preživeo boginje

Sa samo osam meseci Zoran Bojović iz Čačka zarazio se velikim boginjama, a zahvaljujuću doktoru Mijuškoviću koji mu je dobrovoljno dao krv preživeo je tešku bolest.

Pre korona virusa, tog marta 1972. godine tadašnja Jugoslavija dobro je zapamtila šta znači reč epidemija. Kliconoša Variole vere bio je učitelj iz Tutina smešten u čačanskoj bolnici. Nakon toga te velike boginje počele su masovno da se šire, a među zaraženima našla se i tek rođena beba. Sa samo osam meseci Zoran Bojović bio je jedan od najtežih bolesnika u čačanskoj bolnici. Iako je tek ugledao svet, kao jako mali, bio je nevakcinisan i time pogodan za ovu bolest.

Foto: RINA

Danas svoj život duguje doktoru Mijuškoviću koji mu je dao sopstveni imunitet.

- Osip je bio po celom telu. Tih dana iz Beograda sa Vojnomedicinske akademije dolazi u čačansku bolnicu tada potpukovinik, dr Puniša Mijušković, u žarište u Čačku. Pokušavali su da nađu lek neki, da me spasu. Međutim, ništa nije bilo delotvorno tada. I on je rešio da odradi transfuziju krvi. Pošto je celo telo bilo pod ospom, nisu mogli venu da mi nađu da se odradi transfuzija, on je direktno iz svoje vene u moju petu. Odradio je transfuziju krvi i posle, tako kažu, par dana već se videla reakcija i ospe su počele da otpadaju i faktički to je bilo izlečenje. Dobio sam imunitet jer je doktor već bio imun, imao je svoj imunitet na variolu. Tako da je pored mojih bioloških roditelja, on mi dođe kao neki drugi otac - kazao je Zoran.

Zoran dobrovoljni davalac krvi

Humanost doktora Mijuškovića, Zorana prati čitav život. Poučen njegovim gestom, izvukao je veliku pouku.

- Shvatio sam veliku humanost dr Mijuškovića koji je meni spasao život, tako da sam i ja počeo dobrovoljno da dajem krv. Možda sam i ja nekom spasao život mojom krvlju, ne znam sad, to je već pitanje za dalje. Shvatio sam koliko je život vredan i koliko treba pomoći nekome kada su teški momenti - zaključio je Zoran.

Foto: RINA

Zoranovi roditelji tih dana prošli su pakao, strahujući za život svog deteta, u epidemiji opakog i potpuno stranog predatora. Najveća radost za Zoranovog oca Petra bila je saznanje da mu se sin oporavlja.

- Zoran je ležao u krevetcu, samo vidiš da je živ, niti pomera rukice, nogice kao dete od osam meseci, da skače po krevetcu. I kad je doktor mu dao krv, on nam je rekao da ga napajamo što više. Imali smo tu sokove, cedili su nam prirodne, od pomorandže i voća raznog. Ja sam pred zoru zaspao, kad sam se probudio on se okrenuo u krevetcu. Mi smo se uplašili, zovnemo doktora. Doktor dotrči, kaže dobro je, sad je sve u redu. I tako je on počeo posle da se kreće normalno po krevetiću - kaže Zoranov otac.

Pre tačno pedeset jednu godinu, od Variole vere nije oboleo samo osmomesečni Zoran Bojović već i mnogi Čačani. Milka Đurašić, dvadesettrogodišnja medicinska sestra, kao i mnoge njene kolege borila se da spase svaki ljudski život. U znak zahalnosti što je na poslu ostavila svoj život i najlepše godine, Čačani su joj podigli spomenik.