U AMBULANTU ULAZI MLAD ČOVEK, SIROTINJA... ŽIVI SA ĆERKICOM, ŽENA UMRLA OD RAKA, A KADA SAM VIDEO NALAZ... Bolnice su nam pune ovakvih... Bolna ispovest medicinskog radnika i poruka da se nikad...

Tvit jednog medicinskog radnika probudio je tugu među građanima, kada je prepričao svoje iskustvo iz bolnice i dočarao koliko je mladih, nedužnih i obolelih došlo u njegovu ustanovu sa tračkom nade da će ozdraviti, ili makar ublažiti bol, a on je bez mogućnosti da im pomogne. A želi! Sa druge strane, ima onih koji pozivaju narod da krene u još jedan rat, prizivaju novo bombardovanje, koje je najčešći uzrok bolestima koje su nam zaposele naciju.

- Pre sedam dana tačno, u dežurstvu, koleginica sa radiologije me zove da dođem hitno do odeljenja gde se radi magnetna rezonanca. Tamo, devojka, 2001. godište... Kao anđeo lepa, pametna, farmacetuski tehničar, studira farmaciju i radi paralelno - počeo je svoju ispovest medicinski radnik i nastavio:

 

 

- Nalaz na magnetnoj rezonanci jeziv... U aksili postoji neka masa, veličine mandarine, zahvata tkivo aksilarnog nastavka dojke, zahvata veliki grudni mišić, tvrda, bolno osetljiva na pritisak, a koža iznad nepromenjena. Već 10 dana uzima antibiotike, nema poboljšanja, raste... Odvedem devojku do sale, uradim biopsiju... Oslovim kao "hitno" i dopišem rukom hitno! Muka mi je, gledam je kako se polako oblači... Liči na milosku veneru, a uplašena kao srna. Duša mi se kida, znam šta je najverovatnije - prvi je njegov primer u moru tužnijih.

Bolnice su pune mladih, obolelih od neizlečivih bolesti, porodice su sve malobrojnije jer je starosni vek kraći, pa deca ostaju bez jednog, neka i bez oba roditelja pre vremena... Neki parovi ne mogu da dobiju potomstvo. U nekim primerima smrt u kući "ne ide redom", već majka sahranjuje sina. Još jedan mlad život se gasi, a ovo je njegova priča...

- Pre dva dana, u ambulantu ulazi relativno mlad čovek, '70 godište. Vidi se da je teška beda i sirotinja, nosi disk sa nekim MSCT i papire. Bled, sed, preplašen, preumoran... Plave oči, ruke radničke, grube, žuljevite. Otvaram disk na kompu, a imam i šta da vidim. Čitavo sredogruđe sa masom žlezda, uvećanih, stopljenih, izliv u srčanoj kesi, promene u kostima. Ne uspevam da držim lice zaleđeno - drugi tužan primer prepričava ovaj medicinski radnik i priča svoj dijalog sa bolesnim čovekom:

 

 

- Opet mi se kida duša. Zovem, molim kolegu bronhologa da ga primi što pre, da mu napravi biopsiju. Objasnim mu i poželim mu svu sreću. Zatvorim vrata od ordinacije i zurim u jednu tačku, nemam snage da progovorim, a u meni kuva. Eksplodirao bih od muke!

Već danima se u javnosti pojavljuju izjave, a na mrežama objave gde ljudi pozivaju na rat, umesto na mir i stabilnost u državi, gde se provlače izjave "Idemo u rat za Kosovo", "Treba nam novo bombardovanje jer smo narod kakav jesmo"... Izjave obično dolaze od onih koji nisu podigli svest do granice da shvate koliko nam je rat na KiM, vreme kada su nas gađali osiromašenim uranijumom, doneo bolesti i razboleo narod, omladinu, sledeća pokolenja... Zagadio sve oko nas!

Poveden svojim tužnim iskustvima, medicinski radnik skreće pažnju baš tim ljudima i moli Boga da se dozovu, da više ne prizivamo bolest i smrt, jer ne želi da gleda kako mladi roditelji umiru, a još mlađi ostaju siročad.

- Bože dragi, mislim se, ima li te? Plaćamo svoje grehe, plaćamo svoju bezbožnost. Učini molim te da deca ne umiru pre roditelja, da roditelji ne ostavljaju decu samu i malu. Olabavi bre brate malo, molim te, dosta je!

Žena, koja je takođe obolela od raka dojke odmah se uključila u konverzaciju, shvatajući značaj njegovih reči.

- Šta reći? Zahvaliti Bogu, lekarima, jer evo mene žive, bez dojke, ali žive. I onaj osećaj krivice zbog toga, jer mnogi, bolji, mlađi od mene nisu imali sreće. Odoh da plačem - napisala je žena.

 

 

Kako se ovih dana navršilo 24 godine od kada su nas NATO agresori obasipali bombama, sve molitve i nade građana upućene su nebu, da se ne ponovi... Srbija ne može da zaboravi, ali ne sme ni da dozvoli još jedno bombardovanje s obzirom da su posledice prošlog i dalje osetne, trajne, neprolazne. I dok država poziva na mir, mnogi shvataju da je to jedina ispravna, i po bezbednost srpskog roda i budućnost sledećih generacija jedina obećavajuća stvar. Vazduh su nam zagadili, vodu, zemlju... Posledice su nam pred očima!

- Da 'l je od vazduha, hrane, vode... Nešto nam ubacuju, posipaju, neka frekvencija se pušta u etar - jedan od komentatora nije krio svoju traumu.

Bilo je i komentara u vidu podrške medicinskom radniku.

- Uf, 'bem ti život. Taj tvoj posao, koliko god da je plemenit, ne bih imao snage obavljati. Keva i tašta mi se bore sa kancerom. Mnogo bliskih ljudi je skoro otišlo od toga. Tuga, beda, čemer, jad. To mi živimo - jasno je kakve je tragove bombardovanje ostavilo na srpstvo.

 

 

Bonus video: