ZAGLAVIM MU NOGICE IZMEĐU TOČKA I ZIDA LIFTA, ONDA ON JAUKNE! Ulazak u GSP, lift, nekada su nemoguća misija za osobe sa invaliditetotm, ovo je Stevanova priča

Visoki ivičnjaci, nepristupačan javni prevoz, institucije bez rampi za kolica... Često i jedan običan lift za nekoga može da bude nepremostiva prepreka, posebno ako se radi o osobi sa invaliditetom.

Da bi šesnaestogodišnji Stevan Stanisavljević izašao napolje, mora prvo liftom. Ali da bi u njega ušao, njegova mama Svetlana svaki put mora dobro da se pomuči.

- Lift je mali, kolica su dosta široka, dok je on bio mali, nije bio toliki problem. Međutim, sad moram da skidam nogare sa kolica i stavljam mu u krilo. Kada krenemo u školu, kada žurimo, onda ja gledam u brzini da uđem što pre, jer nas čeka školski autobus i onda se desi kad skinem nogare, zaglavim mu nogice između točka i zida lifta i onda on jaukne. Ja se u tom trenutku uplašim, on ionako ide svaki dan na vežbe, ja njemu tako noge mogu da polomim - kaže majka Svetlana Stanisavljević.

Šestospratnica na Novom Beogradu ima dva lifta, ali nijedan nije predviđen za invalidska kolica. Ipak, rešenje postoji. Kako su nam rekli, stanarima je u Javnom preduzeću Gradsko stambeno rečeno da liftovi mogu da se prošire. Međutim, tu nastaje novi problem.

Upravnik zgrade rekao je da je, što se tiče liftova, odmah sazvao sastanak, ali da ne može da dobije saglasnost. Napominje da ljude na nižim spratovima to ne interesuje, a i stariji su ljudi sa malim penzijama.

Foto: printscreen rts

- Saradnja sa penzionerima mi je malo teža, zato što su njihove penzije male i preko Infostana, kad su nam prvu ponudu dali, šest miliona i 900.000, stanari jednostavno na to nisu hteli da pristanu - napominje majka dečaka.

Kako stvari trenutno stoje, porodici Stanisavljević ne preostaje ništa drugo nego da čeka neku bolju ponudu. Jer, dok lift radi i ima delova za popravke, teško da će iko izdvojiti novac za proširenje.