"DOKTORE, JE L' NEĆU UMRETI?!" Ispovest lekara Urgentnog centra koji su operisali ranjenu decu!

Dr Zlatka Perišića teško ranjena devojčica iz Mladenovca molila da joj spase život. Dr Milan Savić morao je da ostavi emocije po strani dok je spasavao život sina svog kolege koji je ranjen na Vračaru

Lekari Urgentnog centra u Beogradu najveći su svedoci dve tragedije kakve Srbija ne pamti! U oba masakra sve operacione sale bile su pune, a scene koje su zaposleni u ovoj ustanovi zatekli, kako kažu, teško je rečima opisati. Grudni hirurg doktor Milan Savić bio je prvi na liniji kada su pristizala deca iz Osnovne škole "Vladislav Ribnikar". Kako kaže, najteže mu je palo što je morao da spasava život sinu svog kolege. Ništa lakše nije bilo ni dr Zlatku Perišiću, kojeg je životno ugrožena devojčica iz Mladenovca molila da ne umre na putu do operacione sale!

Foto: Marko Đoković

Teške odluke

Prema rečima dr Milana Savića, koji je primio najteže povređenog dečaka, inače sina svog kolege dr Spasoja Popevića, iz masakra na Vračaru kaže da zbog ozbiljnosti povreda nije bilo vremena za razmišljanje.

- Nije bilo vremena za detaljnu dijagnostiku, nismo mogli da rekonstruišemo mehanizam povrede. Prostrelna rana na vratu, prostrelna rana kroz grudni koš i metak koji se zaustavio u visini petog rebra. Zbog povreda na vratu nismo mogli da na klasičan način pristupimo otvaranju grudnog koša, a tada smo dobili i informaciju da se radi o detetu našeg kolege. To je i vršnjak moje ćerke, ali kada dugo radite ovaj posao, morate da se isključite i pomognete. Doktorka Tanja Eminović i ja uradili smo prvu operaciju, zaustavili krvarenje i gledali kako da se reši stanje vrata. U drugom naletu smo radili vađenje metka. Uspeli smo da ga stabilizujemo, povratimo i iskreno se nadam da će posledice biti što manje - priseća se tog kobnog dana dr Savić i nastavlja:

- U situacijama kada je borba za život teža nego ikada emocije se moraju ostaviti po strani! Hteli ili ne, morali smo da se emotivno isključimo i pomognemo pacijentima. I verujte da mi je to mnogo teško palo i pored mojih 20 godina iskustva. U takvim situacijama mnogo je važno i sa kim radite i ko vam pomaže, važno je da je i kolega dugo u poslu, posebno u tako dramatičnim situacijama.

Foto: Zoran Sinko

Tišina zbog tuge

Da ovakve tragedije ne pamti u svojoj karijeri, ističe i dr Zlatko Perišić, hirurg iz Kliničkog centra Srbije koji je bio dežuran u noći kada se desio masakr u okolini Mladenovca i Smedereva.

- Dežurao sam u četvrtak, dan posle tragedije u školi i to je bio najtiši dan od kada radim. Od tuge. Imali smo dosta posla, operacija, nekoliko hitnih operacija. Oko pola dvanaest uveče pozvala me je dr Ksenija Petrović iz reanimacije i rekla da se desilo novo masovno ubistvo - započinje svoju priču dr Perišić i dodaje:

- Pozvao sam sve hirurge, svi su tu bili, čekali smo... Pacijenti su pristizali jedan za drugim... Nisam bio zabrinut da li to možemo da rešimo. Imamo kapacitet, dosta operacionih sala. Počeli smo da radimo. Treći pacijent kog smo primili bila je devojčica 2005. godište. Kad sam video kako izgleda, doneo sam odluku da istog trenutka sa njom uđem u salu bez ikakve dijagnostike, bez ultrazvuka... Iskrvarila je... Nismo imali vremena ni za šta. Otrčali smo u salu. Devojčica koja je godište moje ćerke nas je u liftu pitala: "Je l' neću umreti?" Imala je tri prostrelne rane. Krvarilo je na sve strane, bubreg je bio razoren! Zaustavili smo krvarenje i na sreću je spasli!