Marija Milošević: "Potpuno sam nepokretna, a živim život punim plućima"!

Mariji Milošević (39), profesorki engleskog iz Smedereva letovanje u Tunisu u julu 2014. okrenulo je život naopačke i pretvorilo ga u pakao.

Tog 14. jula Marija je doživela saobraćajnu nesreću tokom izleta u Saharu, kada se prevrnuo džip sa šestoro naših državljana. Marija je ostala nepokretna i paralisana je od vrata nadole. 

Sa njom je tada bio i njen suprug koji sada brine o njoj, kao i njen otac Toza. Datuma koji joj je promenio život, kaže, ne voli da se seća. Umesto odlaska u Norvešku sa suprugom, dane provodi u invalidskim kolicima i na terapijama. 

Foto: facebook

Ovih dana je sa suprugom bila u Mađarskoj, a za informer.rs opisuje kako je devet godina posle.

- Ja uvek kažem da sam dobro. Prošlo je već devet godina. Odavno već i moja porodica i ja znamo kako sve treba da funkcioniše da bih normalno živela. Naravno da su uvek prioritet zdravstveno stanje i fizikalne terapije bez kojih bi se moje telo verovatno deformisalo i dovelo do većih komplikacija. Za sada je sve pod kontrolom, jer vežbam sa terapeutom 4-5 puta nedeljno i jednom godišnje odem na dva meseca na intenzivne terapije. Sve to naravno iziskuje dosta novca, ali se snalazimo što od donacija, što od rada - priča Marija.

Foto: facebook

Kako kaže, dostignut je vrhunac njenog oporavka sa obzirom na težinu povrede koji je imala. 

- Povreda trećeg vratnog pršljena se uglavnom završi fatalno jer dovodi do gubitka svih vitalnih funkcija, disanja pre svega. Preživela sam srećom i samo uspostavljanje samostalnog disanja, normalnog sedenja, redovne terapije su mnogo olakšale moje svakodnevno funkcionisanje. Istina je da telo uvek može da me iznenadi te ne znam kada ću se aspirati zbog nemogućnosti iskašljavanja, kada je neophodno ispirati bešiku, kada ću imati bolove... To svakako zahteva konstantno prisustvo druge osobe - kaže Marija za informer. rs.

Foto: facebook

Uprkos teškom stanju u kojem se nalazi, Marija ne odustaje od dalje borbe, a uz lečenje uspeva i da radi koristeći glasovne komande.

- Imam personalne asistente, porodicu i, sve to što ljudima izgleda mnogo komplikovano i nejasno, kod nas je prilično uverzirano. Sigurna sam u ljude oko sebe, živim jedan ispunjen život koliko god drugima to izgledalo nemoguće. Mogu da odradim nešto na kompjuteru koji koristim uz pomoć glasovnih komandi. Prevodim, izlazim, družim se, putujem, posećujem različite događaje. Koliko god to podrazumeva malo složeniju organizaciju, ništa ne može zameniti taj osećaj zadovoljstva i sreće što ipak živim i doživljavam, što imam oko sebe ljude koje mnogo volim i koji mi omogućavaju normalan život. Sve to naravno zahteva i dobru organizaciju, dovoljan broj ljudi, finansijska sredstva pre svega. Sve te terapije i zdravstvena pomagala, medicinska sredstva, angažovanje dodatne negovateljice iziskuju veliki novac. Preko organizacije Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom imam personalnog asistenta i mi dodatno plaćamo još jednu osobu jer su mi nega i briga neophodni 24 sata. Moji ukućani ipak moraju i da rade. Za sada se snalazimo, ali uvek tu ima problema i komplikacija. Od septembra treba da idem na terapiju robotikom na specijalizovanu kliniku u Beogradu. Račun na Budi human je još uvek aktivan i zahvaljujući tim sredstvima ja i imam redovne terapije - dodaje hrabra Marija.

Foto: facebook

Ovo je moj drugi rođendan

Na dana kada je imala nesreću, Marija je na svom fejsbuk profilu objavila status želja, koji prenosimo.
- Ne volim ovaj datum iako ga smatram svojim drugim rođendanom. Stavljam stari post, ali novu sliku. Gde god da sam i koje god doba da je, sve što sam napisala ranije i dalje stoji 
Kad bi meni dali jedan dan...
... mnogo toga iz prethodnih 9 godina izbrisala bih iz sećanja 
... sakrila bih svima telefone i ostale gedžete
... grlila bih svoje voljene ljude jako, jače, najjače 
... đuskali bismo uz neki pop, pa onda skakali uz neki žešći metal, rok
... trčala bih bosa po travi sa decom, grlila ih, bućibućila bih im obraze 
... otrčala do bazena i plivala dok se ne umorim 
... zadremala na suncu da osetim pucketanje sunca na celoj koži, a ne samo na licu 
... pila bih kafu sa najboljim drugaricama na nekom lepom mestu i uživala u toksičnom tračarenju
... gnjavila bih svoje 4 mačke 
... uzimala knjigu po knjigu, čitala delove, okretala ogrubele požutele stranice i uživala u dodiru i mirisu knjiga 
... okupala se, obukla crvenu haljinu ili malu crnu, spremila ugodnu atmosferu, naručila ukusnu hranu 
... plesala sa njim glave naslonjene na njegovom ramenu 
... pili bismo najbolje vino, ćaskali bezbrižno, dodirivala ta usta 
... i za kraj dana vodila ljubav i zaspala guškajuci se uz njega
...Šta biste vi kad bi vam dali jedan dan? -  pita na kraju Marija, koja je krivicom vozača turističkog mini busa jedva preživela.