Danas slavimo Prepodobnog Antonija Velikog! Smatra se ocem hrišćanskog monaštva: Bogatstvo dao siromašnima i otišao u pustinju

Danas pravoslavni vernici širom sveta slave Prepodobnog Antonija Velikog.

Prepodobni Antonije Veliki rođen je oko 250. godine u selu Komi blizu Herakleje.

Po smrti svojih plemenitih i bogatih roditelja, kada je imao samo 18 godina, podelio je nasleđeno imanje sa maloletnom sestrom i zbrinuo je kod nekih rođaka, a svoj deo razdelio siromašnima. U 20. godini posvetio se podvižničkom životu, kome je težio od detinjstva.

Otišao je u pustinju u kojoj je živeo sledećih 80 godina. Živeo je usamljeničkim životom, prvih godina u jednoj grobnici nadomak rodnog sela, a bavio se drvodeljstvom, molitvama i razmišljanjima o biblijskim poukama. Kada bi pomislio da je jedan zadati cilj ispunio, on bi pomerio lestvicu za stepen više. Ljude je viđao samo kada bi donosili hleb i so u zamenu za rukotvorine i kada bi odlazio na liturgiju. Često je govorio o svojoj borbi sa demonima. Prvo su ga mučile misli o tome da je beskoristan taj njegov čin napuštanja sveta i bogatstva, potom ga je grizla savest zbog nezbrinute sestre koja nema ni podršku ni utehu. Svake noći mučila ga je i telesna pohota za ženama, koja je bila tako jaka da nije mogao da je sakrije pred drugima. Ali, on je odolevao postom, molitvom, bdenjem, telesnim iznurivanjem.

Foto: Printscreen

Na kraju mu se, kaže hrišćansko crkveno predanje, đavo javio u liku malog crnog dečaka koji mu je ponizno rekao: "Pobedio si me", čime je hteo da ga navede da pobedu pripiše samome sebi, i da tako upadne u greh gordosti. Sveti Antonije ga je upitao ko je on, a đavo mu je odgovorio da je duh bluda koje je mnoge zaveo, a da je samo on uspeo da "sve strele polomi". Na to mu je, kaže predanje, Antonije kazao: "Bog je dopustio da mi se javiš crn - radi obelodanjenja tame tvojih zlomisli, a kao dečak - radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira". Nakon toga je đavo otišao i nikada se više nije vratio. Mnogi hrišćanski umetnici vekovima su bili inspirisani ovim iskušenjima, a među njima su i naši. Iskušenja Svetog Antonija Velikog često služe i kao metafora za iskušenja ljudi koji u današnjem svetu teže hrišćanskom idealu.

Slava njegova pronela se po celome svetu, te se oko njega okupilo mnoštvo učenika, koje je on upućivao primerom i rečima na put spasenja. Za 85 godina podvižničkog života samo je dva puta otišao u Aleksandriju, i to prvi put tražeći mučeništva u vreme gonjenja crkve, a drugi put na poziv svetog Atanasija, da bi opovrgao klevetu arijevaca kao tobož da je i on pristalica Arijeve jeresi.

Skončao je u 105. godini, ostavivši iza sebe čitavu vojsku učenika i podražatelja. Iako Antonije nije bio obrazovan, bio je savetnik i nastavnik najučenijih ljudi tog vremena, kao što je bio sveti Atanasije Veliki.

Kad su ga kušali neki jelinski filozofi knjižnom mudrošću, zastide ih Antonije pitanjem:

"Šta je starije: razum ili knjiga? I šta je uzrok drugome?"

Postiđeni filozofi raziđoše se, jer videše da oni imaju samo knjižno pamćenje bez razuma, a Antonije razum.

Prepodobni Antonije Veliki smatra se ocem hrišćanskog monaštva.