Noću sanjam svoje saborce! Potresna ispovest heroja sa Košara: Bili smo kao jedan, delili smo sve (FOTO)

Prošlo je 25 godina od krvavog aprila kada je ratne 1999. godine na Košarama živote izgubilo preko 100 srpskih boraca. Karaula Košare bila je najteža tačka za odbranu Kosova i Metohije od prodora Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Na odbranu karaule Košare poslati su golobradi mladići koji su te godine služili redovan vojni rok.

Poslati su na Košare sa svojih 19, 20, 21 godinom. Mladi, srčani i, najstrašnije od svega, bez ikakvog iskustva u borbama i ratovanju.

Iako su prošle dve ipo decenije, teška ratna sećanja još su živa za Vladimira Ilića koji sa svojim saborcima prošao golgotu.

- Kada smo tada došli do karaule, dočekali su nas vidno izmučeni graničari i očekivali su da im možemo pomoći. I mi smo tako mislili ne znajući da je sa druge strane mnogo moćnija i brojnija vojska, ali ipak nismo posustali. Kretali smo se napred - započinje priču ovaj heroj sa Košara.

Foto: RINA

U retkim časovima dokolice u valjevskoj kasarni, Vladimir je počeo da vodi dnevnik, ne sluteći da će to biti jedini izvor onoga što su on i njegovi drugovi proživeli te kobne godine braneći svoju zemlju.

- Bili smo kao jedan, delili smo sve što se moglo deliti - od municije, hrane, mokre odeće i obuće, jednostavno to nas je spasilo. Nismo mi bili toliki heroji, koliki smo bili drugari i prijatelji. Spasilo nas je to što smo čuvali jedan drugog. Imali smo samo jasan cilj, da spasemo živu glavu, da spasimo tu karaulu i da spasimo vojnike sa nje. Nažalost, mi smo već drugi dan imali pogibiju vodnika, gde smo se kasnije trudili da izvučemo njegovo telo, jer nismo hteli da njegovo telo ostane gore, i od Vaskrsa do Đurdjevdana trajalo je njegovo izvačenje. Sve ove dane ponovo proživljavam, noću ih sanjam i to bude jako teško - kaže Vladimir.

Iako je za mlade vojnike rat bio nepoznanica, borili su se hrabro i neposustajući. Vladimir danas kroz svoje priče oživljava sećanja na dane čemernog proleća i prijatelje sa kojima je proveo najteže trenutke.

- Rešio sam da sam napišem knjigu baš onako kako sam tada pisao. Kao jedan dvadesetogodišnjak koji ništa ne zna ni o pisanju, ni o ratu. Jedino sada imam osećaj da će to biti jedina iskrena knjiga o bici, u njoj ću pisati sve o velikim prijateljstvima, hrabrosti tih mladih vojnika- zaključuje Vladimir.