Život piše romane! Magdalena je majka petoro dece, ćerke i dva para blizanaca: Njena priča je dostojna filma

U današnje vreme u Srbiji porodice s troje dece su već retkost, a o onima sa četvoro i petoro da i ne govorimo. Ipak, izuzeci postoje, a majka o kojoj vam danas donosimo priču ne samo da ima petoro dece, već je među njima dva para blizanaca.

Magdalena Kulcsar Fekete je Pančevka, ima 35 godina. Desetogodišnju Teodoru i sedmogodišnje bliznakinje Helenu i Leonoru dobila je u braku sa prvim suprugom Karoljem. Nažalost, porodicu je zadesila velika tragedija kada je Karolj iznenada 2020. godine preminuo. U to vreme, oni su bili sedam godina u braku, a Karolj je imao samo 34 godine.

Velika tuga i teški trenuci nisu trajali kratko, ali život se nastavio i Magdalena je letos, u vezi sa novim partnerom Norbertom, s kojim ona i devojčice žive u Debeljači dobila, ni manje ni više, nego još jedan par blizanaca. U julu 2023. stigli su dečaci Erik i Alex.

Da je planirala da se sve ovako desi, nije. Ali znate kako kažu: ako želiš da nasmeješ Boga, ti napravi plan.

- Prvi suprug se zvao Karolj. Imali smo lep i skladan brak. Zbog udaje sam se preselila iz Pančeva u Debeljaču. Polako smo napredovali i bili srećni, iako to nije bio lak period za mene jer je trebalo privići se na novu sredinu u kojoj nisam nikog poznavala. Ipak, došla sam zbog ljubavi i to je bio sasvim dovoljan razlog za sreću. Prva trudnoća mi je bila savršena bez ikakvih problema. Porođaj prirodan, lak i brz - počinje Magdalena svoju priču za Zdravo Pančevo.

Kada je 12. decembra 2013. stigla mala Teodora, usledili su harmonični dani, a ova porodica je bila poput mnogih, jer sve srećne porodice liče jedna na drugu.

- Kada je Teodora imala oko godinu i po dana, ponovo sam ostala u drugom stanju, ali sam u četvrtom mesecu trudnoće iznenada imala spontani pobačaj. To nas nije obeshrabrilo. I tako, u januaru 2016. ponovo saznajem da sam trudna. Suprug i ja odlazimo kod lekara i govore nam da je u pitanju vanmaterična trudnoća i da se plod ne vidi nigde. Slede dve nedelje agonije i – nigde ploda… Završavam u bolnici da bi se utvrdilo šta se događa i gde je plod. Posle nedelju dana, napokon doktori vide da je plod u materici i da je sve u redu. I naravno, puštaju me kući, uz dogovor da za dve nedelje odem na kontrolu kod moje doktorke - priseća se Magdalena uvoda u neverovatan preokret.

Odlazak na tu planiranu kontrolu, u životu Magdalene i njene porodice promenio je baš sve.

- Sećam se kao da je juče bilo. Doktorka počinje da mi radi ultrazvuk i govori mi: „Bože, meni su ovo danas drugi blizanci koje vidim. Ja pitam: „Šta su?!”, ona ponavlja: „Blizanci”! Ostajem u neverici. Gledam u ekran i drhtim kao prut. Ne verujem šta vidim! A tamo na ekranu lepo dva graška - i sada Magdaleni sijaju oči kad prepričava taj dan.

Uspeo "poduhvat"

Možete pretpostaviti koliki je to šok bio nakon prvobitne sumnje na vanmateričnu trudnoću i činjenice da se plod na početku nije ni video.

- Prva pomisao mi je bila da mi suprug neće verovati i bila sam u pravu. Kad sam ga pozvala i saopštila mu novosti, samo mi je rekao da se ne šalim sa takvim stvarima. I njemu je bilo neverovatno. Stigla sam kući i dala mu sliku sa ultrazvuka. Gledao je u neverici. Bili smo u jako velikom šoku. Dva dana smo se čudili, dok nismo nekako svatili i prihvatili da je to stvarno, da se nama sad „događaju” blizanci - nastavlja naša sagovornica.

Uz podršku supruga, pomoć roditelja oko čuvanja ćerke i svega ostalog, Magdalenine ogromne upornosti i istrajnosti, čitav „poduhvat” je uspeo.

- Porodica je bila tu za mene, pomagali su na sve načine. Moram da istaknem i veliku podršku i stručnost moje doktorke Slađane Vukmirovic Staletović, koja je takođe imala važnu ulogu u ovoj našoj priči i na tome sam joj neizmerno zahvalna. I tako, uspevamo da dočekamo punih 36 nedelja. Skidaju mi serklaž i taj dan se rađaju naše dve devojčice. Porodila sam se 20. septembra 2016, prirodnim putem, bez nekih komplikacija. Pet minuta je razlika između njih dve. Bile su teške 2.270 g i 1.900 g, zdrave, jake bebe. Zbog kilaže su morale da ostanu u bolnici, ali sve ostalo je bilo u redu. Ipak, bilo je to 20 dugih dana iščekivanja da Helena i Leonora dođu kuci. Svakodnevno smo odlazili u bolnicu da ih vidimo bar nakratko - vraća film Madalena.

Period velike tuge

A onda, kad se tome niko nije nadao, idila je nestala. U jednom trenu, tuga se uvukla u Magdalenin dom.

- Teodora je imala šest, a bliznakinje tri godine kad je moj suprug, a njihov otac iznenada preminuo. To veče je u potpunosti promenilo naš život. Ostale smo same. Njega više nije bilo. Slomljena i nemoćna, tražila sam prave reči kako to da kažem devojčicama. Koliko su razumele moje reči, nisam ni ja bila sigurna. Ali kako su dani prolazili, tako su sve više osećale njegovo odsustvo i nedostajao im je sve više. Dugo su se nadale da će se vratiti…

Usledili su dani unutrašnje borbe. Magdalena je morala da pronađe način da se oporavi od svega što se desilo. Morala je da bude jaka da bi i deci dala snagu.

- Samo mi je to bilo važno: da deca ne osećaju mnogo, ali džabe… osećale su tu prazninu, i dan-danas je osete… Nas četiri ostale smo same i borba za normalan život je počela. Roditelji su pomagali ko je kako mogao, ali svako je svoju bol nosio na svoj način. Devojke su vremenom počele dosta dobro da se nose sa tim, kao i ja … Nekako smo nastavile dalje, hrabre i jake, ja jača nego ikad, a i one sa mnom

Novi život

Život je morao da se nastavi. Godine su prolazile i Magdalena je u jednom trenutku odlučila da odškrine vrata novoj ljubavi. Nije se to desilo preko noći, trebalo je vremena da rane zacele.

- Upoznavanje sa sadašnjim suprugom desilo se neplanski. Družili smo se dugo dok nije počela priča među nama. Devojkama sam rekla posle kraćeg vremena i one su prihvatile Norberta i tako je sve krenulo nekim normalnim tokom. Počeli smo da planiramo zajednički život i sve je išlo nekim prirodnim redom… do momenta kad smo saznali da sam trudna - nagoveštava Magdalena novi životni preokret.

Blizanačka trudnoća

Trudnoća je potvrđena i analizom krvi i tako su Magdalena i Norbert otišli kod lekara.

- Ultrazvuk je potvrdio da sam u drugom stanju. Pošto je trudnoća bila mala, dogovor je bio da nakon nekih nedelju dana ponovo odem na kontrolu. Tako sam i uradila, ali sam tog dana kod svog lekara otišla sama. I pretpostavljate šta se desilo: uradili smo ultrazvuk, a na ekranu kao da više nije stajala jedna tačkica… „Pa zar ono nisu dve tačkice?”, pitala sam lekara i dobila potvrdan odgovor: „Jesu, ponovo je u pitanju blizanačka trudnoća”. Totalno smirenim rečima mi je to saopšteno, kao da je to sasvim normalna stvar. A ja gledam u još većoj neverici nego prethodni put i počinjem da plačem od šoka - priča Magdalena u dahu.

Ni sagovornici kojima ona prepričava ovaj događaj ne mogu da ostanu ravnodušni, a kako je njoj tada bilo, teško je i zamisliti.

- Kažu mi da je trudnoća u redu, sve izgleda dobro. Samo razmišljam o spoznaji da su opet u pitanju blizanci, haos je u mojoj glavi, plačem… Izlazim iz ordinacije i zovem Norberta na video poziv sva izbezumljena. Nikad mi neće biti jasno kako sam sišla niz te stepenice. On me gleda potpuno istraumiran, pita me zabrinuto šta mi je i ja mu govorim da ima dve bebe, ne jedna. On ostaje bez teksta, zagrcnuo se. Ne veruje ni on. Prekidamo razgovor da bih se ja smirila i stigla do auta i dogovaramo se da ga onda pozovem ponovo. Ulazim u auto i dalje plačući. Zovem ga ponovo, a njemu curi krv iz nosa od šoka! Gledamo se i ne verujemo da ima dve bebe. Prošlo je skoro sat vremena kad sam uspela da se sastavim i da krenem kući - dočarava petostruka mama te dramatične trenutke.

Ne krije da je uvek želela još jedno dete, ali nije se nadala da će ih dobiti još dvoje odjednom.

I ovoga puta je odmah dobila lekove za održavanje trudnoće, za svaki slučaj. Dogovorila se sa Norbertom da nikome ništa ne kažu dok se ne uvere da je sve u redu, jer je u tom trenutku bila tek u petoj nedelji trudnoće. Plan je bio da prvo sačekaju da čuju otkucaje srca bebica.

Par odlučuje da je vreme da se novosti saopšte devojčicama. Kakva li će reakcija biti?

- I eto nas, sedimo svi zajedno, pružamo deci sliku sa ultrazvuka i govorimo da sam trudna. Bliznakinje se smeju i raduju, a starija ćerka se duri. Govori da ona neće ni brata ni sestru. Tek tada im saopštavamo da ćemo opet imati dve bebe. Bliznakinje se kikoću i gledaju u slike kao da razumeju i znaju u šta gledaju, raduju se. Ali Teodora me malo zabrinjava. U tom trenutku ona kao sva besna govori: „Ali jedna beba ima da spava sa mnom u sobi!” To je bilo dovoljno da razumemo da se ipak ne ljuti, da joj je drago i da se raduje. Mogli smo da odahnemo. Posle toga govorimo i našim roditeljima i prijateljima. Svi su šokirani, ali nas podržavaju.

Šanse 50:50

Taman kada je prvi nalet emocija prošao, dva dana kasnije stvari se opet komplikuju. Magdalena je jako prokrvarila i hitno je voze u bolnicu.

- Govore mi da su bebe dobro, da imaju srčanu radnju, ali niko ne može da zna šta će biti dalje. Kažu mi da su šanse 50:50. Daju mi još jaču terapiju za održavanje trudnoće i kažu da ležim, odmaram i da se javim svojoj doktorki za nedelju dana radi kontrole. Sedam dana kasnije, sve je u redu, bebe su dobro, rastu. Doktorka mi u terapiju uključuje i injekcije progesterona kako bismo održali trudnoću i sačuvali bebe. I tako, naredna dva meseca primam injekcije svaki treći dan i redovno pijem lekove. Bebe su dobro, napreduju… I pored toga, ja s vremena na vreme prokrvarim, ali trudnoća ide dalje u dobrom toku. Ponovo je u meni mnogo straha. Samo da izguram do kraja! Svako krvarenje donosi još veći strah i stres, ali guram dalje. I ovog puta mi stavljaju serklaž, ali sada iz predostrožnosti…

Kod kuće su svi zajedno, devojčice, Norbert i Magdalena, svi se lepo slažu i tu su da pomognu.

- Pošto nam roditelji nisu tu da bi pomogli oko obaveza, njih četvoro rade većinu poslova po kući. Moja obaveza je bilo samo kuvanje. Najveća pomoć oko svega bio nam je otac mog pokojnog supruga. I tako stižemo i do 34. nedelje. Tad osećam nesto čudno u stomaku i odlazimo u bolnicu, ali kažu da je sve u redu. Ostajem tamo na posmatranju i da bih primila neke terapije za jačanje pluća kod beba, za svaki slučaj, ako porođaj krene ranije. Doktori su super prema meni i prate kako stvari teku. Primila sam svu terapiju i sve je u redu, ali ispostavlja se da neće momci još napolje, pa me šalju kuci. Govore mi da izdržim još, da odmaram i dalje što više, kako bih ušla u 36. nedelju. Nižu se kontrole i stižem i do 36. nedelje, ali lekari ne žele još uvek da mi skinu serklaž. Kažu, može još da izdrži… I tek kada sam ušla u 38. nedelju ostajem u bolnici da bi mi skinuli serklaž  - nastavlja priču Magdalena i dodaje da su 27. jul 2023. godine na svet došla dva zdrava dečaka Erik i Alex.

Kako izgleda njihov radni dan

Pitamo je kako izgleda prosečan dan u tako velikoj porodici sa decom najrazličitijih uzrasta i kako su im raspoređene obaveze.

- Radni dani su slični. Ustajemo, devojke se spremaju i odlaze u školu. U međuvremenu momci ustaju i onda kreće presvlačenje, mleko, usput bacim oko na TV. Muž i ja pokušavamo da popijemo kafu zajedno ako uspemo. Ponekad on pazi na bebe, a ja se vratim da još malo odremam, jer sam „dežurna” u trećoj smeni. Posle odlazi i on i momci i ja ostajemo sami. Pristavljamo ručak, pa onda ide red pelena, red mleka, red presvlačenja, red plakanja, usput i ručak pazimo da ne zagori i tako u krug. Onda jedan spava, drugi zeza, pa posle se taj budi, drugi zaspi, a prvi zeza… Brzo su počeli da se okreću i vrte tako da se zanimaju sami sa sobom, sa igračkama… dok su u raspoloženju za to. Za to vreme ja se trudim što vise toga da uradim: veš, spremanje i sve što već ide kad je reč o kućnim poslovima. Onda devojke dolaze iz škole, radimo domaći, ljuljamo kolica po potrebi, dečaci se igraju svojim zvečkama… Dolazi muž i onda svi zajedno ručamo. Posle imamo čitanje i vežbanje za školu, a nakon toga se devojke igraju ili sa braćom ili u dvorištu, na ulici, ili nešto crtaju, kako kad. Često mi pomažu i pričuvaju braću, kako bih ja mogla da spremim večeru ili dovršim neki drugi posao. Na kraju dana, posle večere, sledi kupanje i deca u 21 sat idu u krevet da i suprug i ja možemo malo da predahnemo. Tako je uglavnom, ali ima i dana kad jednostavno sve što možemo ostavimo za sutra i uživamo jedni sa drugima - slaže Magdalena čitav dan u jedan pasus.

Podrška porodice je najbitnija

Pitamo je i ima li podršku i pomoć ostalih članova porodice, jer takav tempo sigurno nije lak i ne ostaje joj previše vremena da se posveti sebi.

- Najveća pomoć i podrška smo mi ukućani jedni drugima. Babe i dede, naši roditelji, nam nisu blizu, tako da nam je i dalje jedina i najveća pomoc deda, otac pokojnog supruga, koji nam se rado nađe bilo da je reč o čuvanju njih petoro ili bilo čemu drugom. On je naša „leva ruka” i beskrajno sam mu zahvalna što je uz nas i što je prihvatio i dečake kao svoje - ne zaboravlja snaja da pohvali gromadu od čoveka koji je izgubio sina i koji je radost i utehu pronašao u unučićima.

I na kraju priče, Magdalena ima da doda još nekoliko reči

- Kad nas pitaju kako nam je, kako se živi sa petoro male dece, kakav savet imam za druge roditelje koji razmišljaju u tom pravcu, uopšte nemam potrebu da uvijam stvari u celofan i da pričam kako je svaki dan lagan i idiličan. Naprotiv, sve ovo je sada jedan veliki haos i stres, ali nije ni nemoguća misija izgurati sve kako treba. Kad se nešto hoće, sve se može! Znate, ja možda nisam neke stvari planirala, ali sam na kraju na sve što nam se desilo pristala. Dakle, ja sam ovo htela i sad nemam prava na žalbe. Bez obzira na sve, ja sam jako srećna i moja porodica je srećna u svom ovom našem haosu! Hvala dragom Bogu na svemu ovome - zaokružuje svoju priču Magdalena, žena, majka i petostruka kraljica!