NATO mu je ubio sina, ćerku i majku! Krvavi Prvi maj - Potresno svedočenje Dragiše o bombardovanju

Za nekoliko dana naš Nikola trebalo je da proslavi 17. rođendan. I tog jutra majka je počela da mu sprema kolače kako bi pozvao drugove i drugarice. Međutim, nije stigao kući. Tog 1. maja nastradao je sa sestrom, a našom kćerkom Marijom (15) i bakom Smiljanom (65). Usmrtio ih je projektil NATO-a, koji je gađao most u Lužanu kod Podujeva.

Ovako se 1. maja 1999. godine sećaju Zorica (60) i Dragiša (65) Petrović iz Gračanice, koji su tog kobnog dana ostali bez dece, a Dragiša i majke Smiljane (65). Na svaku godišnjicu, osim groblja, obilaze i spomen-ploču koju su pre dve godine u dvorištu OŠ "Kralj Milutin", postavili drugovi njihove dece.

- Hvala drugovima i drugaricama naše dece koji ih nisu zaboravili, a tako ni buduće generacije neće zaboraviti šta su nam uradile NATO bombe - slomljeni od bola pričaju Zorica i Dragiša, koji već četvrt veka žive od sećanja na decu.

Žive, kažu, da bi im izašli na groblje, zapalili sveće, ljubili njihovu sliku i sećali se njihovih radosnih trenutaka i nestašluka. Ali, radost je za njih tog 1. maja 1999. prestala. Dani se ređaju, a oni žive kao "hodajuće senke". Jer, iz kuće, u jednoj od ulica u centru Gračanice, radost se iselila.

 

- Živimo samo od sećanja. Naša deca i moja majka bili su kod rođaka u Prokuplju. Sklonili smo ih zbog dešavanja ovde na Kosmetu. Ali su poželeli da se vrate, da bi Nikola ovde proslavio rođendan. Međutim, nisu stigli kući iako su se toliko radovali dolasku. NATO projektil koji je gađao most u Lužanu prepolovio je autobus i unepovrat odneo našu decu i njihovu baku - pričaju Petrovići, koje od godišnjice do godišnjice obilaze novinari.

Foto: Zoran Sinko

 

Iako im je teško jer je uoči 1. maja bol najjača, pristaju da pričaju o svojoj tragediji o kojoj su čuli preko radija. Ta vest prekinula je Zoricu u spremanju kolača, a iako su se u prvi mah nadali da je greška i da nije pogođen autobus u kojem su se nalazili Nikola, Marija i Smiljana, u popodnevnim satima shvatili su da je vest istinita. Tela njihove dece i bake Smiljane bila su ugljenisana. Dragiša s teškom mukom govori da je majku prepoznao po garderobi, Mariju po lančiću, kao i Nikolu po krstiću koji je nosio.

 

- Iako su tih dana bombe padale baš oko puta koji je vodio ka Prištini, Nikola je žarko želeo da dođe kući - Dragišinu priču prekidaju suze dok ističe da su snovi i nadanja njegove dece prekinuti za tren.

Nikola je bio učenik treće godine Srednje saobraćajne, a Marija je planirala da upiše Medicinsku školu.