Ove će noge ponovo obuti vojničke čizme! Dejan je prošao najteže borbe protiv OVK, ranjen je tek po povratku u domovinu!

Dejan Tasković, zamenik načelnika Regionalnog centra granične policije ka Severnoj Makedoniji, pre 25 godina tokom NATO bombardovanja SRJ, imao je neverovatnu nesreću, ali i još čudesniju sreću, posle ranjavanja i tokom oporavka.

Nakon dolaska sa Kosova i Metohije, gde je bio komandir voda PJP, u svoj rodni Vladičin Han na trodnevno odsustvo, Dejan je prelazio glavnu ulicu sa prijateljem i to u trenutku kada su NATO bombarderi prvi put granatirali ovaj grad, 11. maja 1999. godine.

- Nisam dolazio sa Kosova i Metohije tri meseca, a onda sam dobio slobodno, tri dana. Prvo sam stigao u Vranje, a zatim negde oko 21 h u Vladičin Han, gde su me čekali prijatelji i kolege. Sa jednim od njih sam krenuo da uzmem ranac iz policijske stanice, koja je bila izmeštena iz zgrade gde se inače nalazila, jer su takvi objekti bili meta NATO.

Dok smo prelazili Stari most, čuli smo kako se avioni približavaju. Prokomentarisao sam, gde li idu, pa dodao još nešto pogrdno uz njihovo ime. A onda je moj prijatelj rekao, verovatno će u Surdulicu ili Vlaški Do, to stalno gađaju. Posle nekoliko koraka, kada smo već bili ispred hotela „Turist“, jasno mi je bilo da su iznad Hana i da je on meta. Čula su se prvo dva, pa još dva projektila i moje reči prijatelju, da beži.

Foto: Facebook printscreen

To su sve sekunde, detonacije u njima, a onda sam imao utisak da mi je desna noga zaglavljena u šahtu između dve zgrade, gde smo se zatekli. Nikako nisam mogao da maknem nogu, misleći da sam je zaglavio. Učinilo mi se i da sam je samo izvrnuo u članku dok sam trčao - priča Dejan na mestu gde je ranjen, dok u hotelu iza njega deca proslavljaju nečiji 18. rođendan.

Geler od NATO bombe, koji je doleteo stotinak metara od mesta gde je pao projektil, pogodio ga je u desnu potkolenicu. To je shvatio kada je pokušao da se osloni na nju. Pogeled na taj deo tela i krv na pantalonama, razbistrili su mu misli i bilo mu je jasno da je teško ranjen.

- Rukom sam se uhvatio za nogu, a u šaci su mi zaškripale kosti. Video sam da krvarim, skinuo kaiš i podvezao nogu iznad kolena. Od prašine, kamenja, asfalta i stakla, nisam video prijatelja, dozivali smo se.

Neverovatno je bilo to što sam proveo poslednja tri i po meseca na Kosovu i Metohiji, prošao borbe sa teroristima i u najjačim uporištima OVK, bombardovanje NATO avijacije i nisam imao jednu ogrebotinu iz svega toga. Došao sam kući i ranjen sam. Nisam imao ni ranjenog, a kamo li poginulog policajca u svim tim akcijama. Ironija je da sam ranjen u rodnom gradu, baš u trenutku kada sam došao da odmorim - kaže Dejan.

Prvi u pomoć su mu pritekli prijatelj koji je bio sa njim i jedan sugrađanin, koji je tuda naišao. Pokušali su da ga prevezu preko Novog mosta, ali je on već bio granatiran i oštećen, pa nisu mogli do doma zdravlja. Došla je i doktorka, kao i još dvojica sugrađana.

Foto: Facebook printscreen

- Doktorka Ivana je rekla, slušaj Taske, ozbiljno si povređen, ali nisi životno ugrožen. Onda je otrčala da ukaže pomoć gimnazijalki Gordani Nikolić, koju je Nenad Ristić nosio i koja je još uvek davala znake života. Ivana se vratila, rekavši da je devojka preminula, a onda su mene odneli u policijsku stanicu i hrabrili me da izdržim, dok iz Vranja nisu došla službena kola da me prevezu na ortopediju.

U ZC Vranje dežurala je ekipa lekara i medicinskog osoblja iz bolnice sa Banjice. Doktori ortopedi - hirurzi, morali su brzo da reaguju. Noga se držala samo na Ahilovoj tetivi. Toga ne želim da se sećam, jer je bilo strašno. Moralo je brzo da se reaguje, bez anestezije, da se mišići vrate, kosti nameste, da se uradi sve potrebno, kako bi se noga spasila.

Uprkos neverovatnim bolovima, kroz glavu mi je samo prolazila misao da moram da izdržim, kako ne bi ostao bez noge, toga sam se najviše plašio. Želja da imam obe noge, davala mi je snagu da podnesem nadljudske bolove. Govorio sam doktoru, nemoj slučajno da mi sečeš nogu. On je bio jasan da neće biti od toga ništa, da je noga sačuvana, ali da me čeka dug oporavak. Kolegama sam govorio, da ne dozvole da mi odseku nogu. Ako slučajno primetite tako nešto, stavite me u auto i vozite me za Niš ili Beograd - priča Dejan nakon 25 godina, o danu kada je Vladičin Han doživeo veliko stradanje i razaranje, kada je poginulo dvoje gimazijalaca, a još nekoliko ljudi lakše ranjeno.

Kada su mu sutradan u Vranju došli novinari u posetu, rekao im je - Ove će noge opet da obuju vojničke čizme!

Foto: Facebook printscreen

U bolnici u Vranju ležao je mesec dana, dok su mu sanirali rane, koje je napravio geler. One su bile takve da su morale same da zacele, a za složenije operacije, u Vranju nije bilo uslova, pa su Dejana prebacili na Banjicu.

Dalje lečenje je podrazumevalo da noga bude polomljena na još jednom mestu. Stavili su mu Ilizarov aparat, tj. obruč od šipki, koji je nosio 11 ipo meseci. Prohodao je ubrzo uz pomoć štaka, a samostalno nakon 18 meseci od ranjavanja. U službu se vratio posle dve godine.

- Najteže mi je bilo kada su mi na Banjici skinuli gips koji su mi stavili u Vranju. Noga je bila neprepoznatljiva, mišići atrofirali, kost se nazirala ispod kože. Tada sam se baš uplašio da ne ostanem bez noge. To mi je bila najteža kriza koju sam imao. Stalno su mi prolazile kroz glavu misli da doktori pričaju nerealno, kada kažu da će se noga oporaviti. Mislio sam da nema šanse.

Videvši da sam posustao psihički, lekari su me hrabrili i posle je sve krenulo na bolje. Želeo sam da se vratim u službu, voleo sam posao i kao što sam rekao novinarima tada u Vranju u bolnici, obuo sam vojničke čizme - sa osmehom dodaje Dejan.

Kada je ranjen Dejan Tasković, bio je mladić od 26 godima, radio je u PU Vranje, trenirao rukomet i igrao folklor. Nakon dvogodišnjeg oporavka, vratio se u službu, zasnovao porodicu i počeo da se bavi ekstremnim sportovima. Nekoliko godina bio je i komandir u stanici granične policije Prohor Pčinjski.

Noga za koju je pomislio da joj nema spasa, uspela je da osvoji neke od najviših planinskih vrhova, kao što su El Brus na Kavkazu (najviši u Evropi), planinu Ararat u Turskoj, zatim planinske masive u Gruziji i td. Posle preležane korone, Dejan je osvojio i najviši vrh Biblijskog Ararata.

Dok na godišnjicu prvog granatiranja Vladičinog Hana prelazi Stari most, kaže da ga rane više ne bole.

- Sećanje na poginulu decu i porušen grad, bole još uvek. Ne ponovilo se nikom - poručuje Dejan Tasković.