Ovaj svetac je upozorio Srbe 1991. godine: Danas proslavljamo Svetog Jovana Rusa, svetitelja koji je ujedinio Ruse i Grke (VIDEO)

„Moram u Srbiju”, rekao je onima kojima se projavio u snu, u maju 1999, oblačeći uniformu srpske vojske. „Braća naša tamo su napadnuta, samo zbog svog pravoslavlja, zbog svoje vere u Sina Božjeg. Hristos naš tamo opet krvari. Đavo se opasno razmahao.

Moramo braći pomoći, svi, onim najjačim što imamo.”

Kumanovski sporazum, kojim je okončana besomučna agresija devetnaest zemalja Severoatlantskog pakta na malenu Srbiju, potpisan je 9. juna 1999. Na dan prestavljenja i proslavljanja svetog Jovana Rusa. Srbija je iz tog bezočnog i neravnopravnog rata izašla neslomljena i neporažena, što je ravno čudu

- Prvo beše plamen. U pozadini jeziv zvuk sirene, kao zavijanje ranjenog vuka u visokoj noći, na kraju sveta. U polumraku bi povremeno bljesnula strahovita eksplozija. A onda opet samo plamen u noći.

Čovek, lep, stasit, nema više od četrdeset godina, kleči na podu štale. U dubokoj je molitvi, zatvorenih očiju, među prstima prebira brojanicu. Oko njega su životinje, krotko spavaju. Nešto me dovodi na vrata te štale, kao po pozivu. Zastajem na ulazu, posmatram. Hoću nešto da pitam, ali ne mogu da izgovorim ništa. Znam da mi slika uliva neki spokoj.

Najednom, životinje se prenuše, konj se pridigao i upitno gleda čoveka.

Čovek otvara oči, polako ustaje. Skida svoju pohabanu radnu odeću, sa zida, sa nekog čiviluka valjda, uzima maskirnu uniformu. Oblači je. Na njegovom ramenu vidim zašiven znak sa dvoglavim belim orlom, odnekud mi poznat. Tek tada čovek podiže oči k meni, pogleda me.

"Moram u Srbiju" reče. "Braća naša tamo su napadnuta, samo zbog svog pravoslavlja, zbog vere svoje u Sina Božjeg. Hristos naš tamo opet krvari, opet bi da ga raspinju i čereče. Đavo se opasno zaigrao. Moramo braći pomoći, svi, onim najjačim što imamo".

Konj sam priđe, čovek hitro uzjaha. Pre no što obode konja, okrete se i reče još: "Posvedoči. Znaš već gde i kome. Da, oče, to je čovek koji nas gleda sa ove ikone. Sveti Jovan Rus.”

Sveštenik u Crkvi svetog Jovana Rusa u Prokopionu, Novom Prokopionu, u brdima grčkog ostrva Evija, već treći put za četiri dana sluša opis istog sna. Iznose mu ga različiti ljudi, sa tri udaljene strane grčke zemlje, koji su sami došli na Eviju, u ovaj hram, da baš tu posvedoče. Kraj je maja 1999. godine. Više od dva meseca devetnaest zemalja Severoatlantskog pakta besomučno bombarduje malenu pravoslavnu Srbiju. Gađaju porodilišta, škole, mostove, putničke vozove, redakcije, pijace na pazarni dan, centre varoši, elektroenergetska postrojenja, skladišta hemijske industrije.

Koriste punjenja sa osiromašenim uranijumom i obogaćenim lažima, kasetne i grafitne bombe, svakojaka smrtonosna i trovačka čudesa. Ali mala hristonosna zemlja, podvižnička i herojska, ne odstupa. Ne odustaje od sebe.

Starešina Crkve svetog Jovana Rusa u Prokopionu pažljivo je saslušao sva tri putnika iz daleka. Potom je naložio da se služe molebani svetom Jovanu Rusu, čije netljene mošti počivaju u ćivotu nasred hrama. Na nedeljnim liturgijama mošti će biti otvorene.

Žitija ima više i u bitnome se poklapaju. Oslanjamo se ovde na ono koje se zapisao Fotije Kandoglu (TheOrthodoh Word, jun–jul 1967).

Jovan je rođen na jugu Rusije, u pobožnoj i skromnoj pravoslavnoj porodici. Borio se u ratu protiv Turaka 1711. godine, još veoma mlad. Biva zarobljen i odveden u ropstvo. I njegova vera, kao i drugih zarobljenih hrišćana, tada je stavljana na teške ispite. Mučeni i izgladnjivani, pod pretnjom smrću, neki su se odrekli Hrista, ali ne i mladi Jovan. Naposletku, kupio ga je neki aga, konjički komandir iz Prokopiona. Iako ga je i aga primoravao da se odrekne svoje vere, mladić beše čvrstog duha i ne podleže. Radio je u štali, gde je i spavao. Mladićeva hrabrost, dobrota, nepokolebljivost, blagost, vremenom su omekšali i agino srce, pa mu je ponudio bolji smeštaj i hranu. Ali Jovan je želeo da ostane u štali, u svojoj osami i podvizavanju. „Jeo je vrlo malo, molio se gotovo neprestano. Spremao se i svake nedelje pričešćivao u obližnjoj crkvi, znajući da bez sile Hristove neće moći da izdrži na putu prave vere. Noću bi krišom odlazio i bdeo u priprati crkve. Bog je nagradio trud njegov, preko njega blagoslovio je čak i njegovog gospodara Turčina.

Žitije veli da se aga obogatio, dobio decu koju dugo pre toga nije mogao da ima, Jovan mu je i život spasavao više puta. Posebno je zanimljiva jedna priča.

„Otišao aga na hodočašće u Meku, najsvetiji muslimanski grad. Dok je bio na putu, njegova žena okupila je prijatelje i rođake da se pomole za agin srećan povratak sa tog važnog putovanja. Pred početak obeda gospodarica, okrenuvši se prema Jovanu koji je posluživao za trpezom, reče: "Kako bi samo bio zadovoljan tvoj gospodar kada bi bio ovde i jeo sa nama ovaj pilav, svoje omiljeno jelo!"

Želeći sve najbolje svome gospodaru i čvrsto verujući u Božju svemoć, Jovan je zatražio od gospodarice tanjir pun pilava, rekavši da će ga poslati svome gospodaru u Meku. Gosti su mu se smejali, no gospodarica je naložila kuvaru da učini kako mladić traži. Mislila je da će jelo odneti nekoj sirotoj hrišćanskoj porodici, što je često radio. (...) S tanjirom u rukama, vratio se u štalu i pogruzio u molitvu. Tanjir pred njim je iščezao. Kakvo li je čuđenje nastalo kad se aga napokon vratio iz Meke donoseći onaj bakreni tanjir u kome je bila hrana! Kako je i sam aga bio začuđen kada je, vrativši se iz džamije, u svojoj zaključanoj sobi pronašao tanjir pun vrućeg pilava! Još više se zbunio kada je primetio da su u bakrenom tanjiru ugravirani njegovi inicijali, kao i na svim posudama u njegovoj kući. Po povratku, kada mu je žena ispričala o Jovanovoj molitvi, shvatili su da je ovaj neobični događaj čudo Božje. I od tada su svi smatrali Jovana za pravednika koji je zadobio milost Božju.”

Opet nije prihvatio da napusti svoju štalu, svoj delić vitlejemske pećine, i uzme „bolji smeštaj”. Činilo se da može da razgovara sa životinjama uz koje je živeo, da se s njima pogledom razume.

Ipak, bivajući dugo u teškim uslovima, Jovan se po dopuštenju Božjem razboleo. Znao je da je kraj ovozemaljskog puta blizu, pozvao je sveštenika da ga ispovedi i pričesti. Plašeći se zlostrasnih Turaka, sveštenik je izdubio jabuku, obložio je voskom, i u njoj doneo svete darove. Jovan se pričestio i „pripremio za put”. Preminuo je 9. juna 1730, „poživevši četrdesetak godina u ovoj prolaznoj dolini greha i žalosti”. Po aginom naređenju, sahranjen je uz pravoslavno opelo. Sam aga je darovao skupoceni posmrtni pokrov.

„Tri godine kasnije na njegovom grobu pojavila se svetlost koju su mnogi mogli da vide. Svetac se u snu javio svome duhovniku prenoseći mu da je volja Božja da se njegove mošti otkopaju, jer mu je telo netruležno. Do 1924. mošti su bile u Crkvi svetog Georgija u Prokopionu (danas Urgupa u Turskoj). Međutim, nakon velike razmene stanovništva između Grčke i Turske, kada je veliki broj hrišćana iz Prokopiona preseljen na ostrvo Evija, mošti svetog Jovana su takođe prenete. Dočekane su uz velike počasti i položene u lepi hram njemu posvećen u selu Novi Prokopion. Sveti Jovan na veru naroda i molitve odgovara čvrstim i brzim zastupništvom pred prestolom Božjim.”

Učinio je mnoga čuda i posle svoje blažene končine. U hronici tih čuda čitamo o aginom momku čija je žena nad moštima svetoga izmolila život za svoje dete. Vidimo grčke đake koji su spaseni upozorenjem da će krov škole pasti. Saznajemo o izlečenju od teškog meningitisa koje je darovano devetnaestogodišnjem pastiru na jugu Grčke i trogodišnjem dečaku u Londonu...

Jedna ruka svetog Jovana Rusa, optočena srebrom, nalazi se u Bostonu, u manastiru Svetog Preobraženja. Druga je u manastiru Sveti Pantelejmon na Svetoj gori.

U selo Novi Prokopion na Eviji hodočasnici stalno pristižu iz svih krajeva Grčke, pa i iz udaljenih pravoslavnih zemalja. Dolaze da se poklone, celivaju mošti, pomole se. Molitva pored ćivota nikad ne prestaje. U kapelici pored hrama su čuvene ikone svete Ane i svetog Siluana. Nedeljom, na liturgiji, providni stakleni ćivot je otkriven. Jedne septembarske nedelje 2015, tako, i mi molitveno stojimo nad njim.

z Novog Prokopiona dopis je u leto 1999. stigao u Eparhiju vranjsku. Sveštenici sa Evije opisali su svedočenja o čudesnom javljanju svetog Jovana Rusa i njegovoj objavi da odlazi u pomoć Srbiji.

"Podsetimo, Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, kojim je okončana oružana agresija devetnaest zemalja Severoatlantskog pakta na Srbiju, potpisan je 9. juna 1999. Na dan smrti i proslavljanja svetog Jovana Rusa. Srbija je iz tog bezočnog i neravnopravnog rata izašla neporažena, što je ravno čudu", pričaju monahinje manastira Sveti Pantelejmon u selu Lepčince, nadomak Vranja (a beleži Jelena Stojković).

Upravo tu, u Lepčincu, dvadeset dva kilometra jugoistočno od Vranja, u metohu manastira Prohor Pčinjski, na osnovu svedočenja sa Evije, nastala je jedna od najneobičnijih ikona u pravoslavlju. Ikonu su naslikale monahinje ovog manastira, a nalazi se na posebnom mestu u crkvi. Sveti Jovan Rus je u stojećem stavu, u uniformi srpske vojske, sa znakom srpskog dvoglavog belog orla na ramenu.

"Po višnjem blagoslovu, želeli smo da načinimo znamen koji će nas podsećati na pomoć svetog Jovana našem narodu u tom veoma teškom i za nas tako uzvišenom periodu", kažu sestre iz Lepčinca.

Ovaj manastir, po svoj prilici, potiče iz srednjeg veka, ali je bio uništen. Obnovljen je 1852. Crkva je skromna jednobrodna građevina, bez kubeta, sa plitkom trostranom apsidom na istočnoj strani, zidana od kamena iz ovog kraja. Krov je na dve vode, tavanica drvena, ravna, pod od kamenih ploča. Najstariji sačuvani pisani pomen je onaj u Pčinjskom pomeniku iz 1843. O ovoj svetinji važne redove ostavili su mnogi zanimljivi i raznoliki ljudi, poput Miloša S. Milojevića, mitropolita Mihaila (Jovanovića), profesora Vladimira Petkovića i Miroslava Timotijevića.

A u Akatistu svetom pravednom Jovanu Ruskom Čudotvorcu, koji se i ovde čita svakog 9. juna, pored ostalog se kaže: „Tebe, izabranog ispovednika Hristovog i čudotvorca predivnog, pobornika svete vere pravoslavne, koji u Rusiji bi rođen i u zemlji jeladskoj zasija, svetoga pravednog Jovana, pohvalnim pesmama proslavljamo: ti pak, ugodniče Božiji, stojeći pred Prestolom Cara Slave, od svih nevolja oslobodi nas koji s ljubavlju i blagodarenjem kličemo:

Raduj se, zemaljski angele i nebesni čoveče! Raduj se, blagodati imenjače! (...) Raduj se, vencem ispovedničkim od Gospoda ukrašeni! (...) Raduj se, jer si zemlju jeladsku čudesima svojim ispunio! Raduj se, zvezdo zemlje ruske! Raduj se, jer otadžbinu zemnu u molitvama svojim ne ostavljaš! (...) Raduj se, sveti pravedni Jovane, brzi pomoćniče i preslavni čudotvorče!