Gorštak Nikola živi u divljini - blizu Ostroga: Ljudi su me prevarili, ubio sam 1.200 zmija, a ova zver je stala ispred mene!

Na planini Prekornici koja se uzdiže iznad Bjelopavlićke ravnice, na svega pet kilometara od manastira Ostrog, već godinama živi sam Nikola Pavićević.

Ovaj gorštak odabrao je da provodi dane daleko od ljudi, puta i civilizacije. Katun u kome živi nije prazan. Nikola ima koze i ovce, a neretko nad njegovom kolibom nadleću orlovi i sokolovi koji mu, uz domaće životinje, najčešće prave društvo.

Tišina i samoća Nikoli ne smetaju. Naprotiv.

 Posle velikih životnih udaraca i izdaja odlučio je da se preseli u planinu, valjda da bi se suočio sa samim sobom i da bi se sačuvao od novih nedaća koje bi život mogao da mu zada ako ostane među ljudima.

- Video si kolibe tamo? Tamo sam imao tri tone sena, na ovim ramenima sam ih preneo. Nosim za ovcama u noći. Uhvati me noć, ovim putem sad kuda ste prošli - prva je slika koju je Nikola podelio sa ekipom emisije "Kvadratura kruga" koja ga je posetila na Prekornici.

Duge kose i brade, u iznošenoj odeći, strpljivo odgovara na pitanja. Ono što bi većini ljudi u današnje vreme izgledalo nezamislivo - život bez struje, vode, telefona, ljudi i svakodnevne "čašice razgovora" Nikola je svesno odabrao i to mu očigledno prija. Iako nije "u cvetu mladosti", ne žali se na zdravlje.

Foto: printscreen

- Zadovoljan sam sad. I to mi godi. U prirodi sam. Bolestan nisam bio do sada. Ništa. Injekcije nisam uopšte primio bez kad sam bio vojnik, nijednu više.

Kaže da se vrlo retko razboli. Možda ponekad mala prehlada.

- Samo me je bolela glava, to sam imao. A to mi je nasledno, došlo mi je po ocu - komentariše Nikola.

Do prvog sela Nikoli je potrebno da pešači sat vremena.

- Sve je ovde napušteno, niko ne živi. Sve su kuće bile tamo, do donje strane. Sve je otišlo dole - setno komentariše.

Na samoću se, kaže, odavno privikao.

- Godine su, stari se. I lakše mi pada, lakše se privikavam. Onda, stalno sam u pokretu. Čoban sam, čuvam stoku.

Foto: printscreen

Ljude, kaže, retko vida. Tek ponekad, u zimu.

- Poneko nekad navrati. Poneko dođe. Voleo bih da imam svaki dan ponekog da razgovaram, da sedim sa nekim i tako - ne skriva Nikola.

Nikola i dalje voli ljude, iako se u mnoge razočarao, jer su ga više puta prevarili.

- Varali su me, davao sam stoku na čekanje, pozajmljivao pare, sve to. Prvo je propala država, pa onda ljudi, sve je propalo. Više od 150.000 evra sam izgubio. Čak i više - kaže ovaj gorštak bez gorčine u glasu kakva bi pratila ispovest ovog tipa svakoga od nas ko živi u civilizaciji.

Nikola je odrastao u porodici u kojoj su reč i obraz bili svetinja. Zato ne može da prihvati ni novo vreme, niti da se navikne na ljude koje je iznedrilo to vreme.

- Danas pet puta više ima propasti po Crnoj Gori, terora, svakakvih neprijatnih trenutaka narod ima. A pre toga ni stoti deo nije bilo. Danas se svašta radi, svašta se radi - tužno komentariše Nikola.

Na prostoru na kom živi nalazi se i kuća Pavićevića koja je pravljena 1938. godine. Nikola je dva meseca živeo u njoj. Kako je kuća prokišnjavala, tako se Nikola preselio u kolibu svog rođaka Mira.

Planinu Prekornicu ne kune. U njoj, kaže, niko nije poginuo od groma.

- Visoka je 1.920 metara - dodaje gorštak i s ponosom kaže da je on prijatelj i šuma, i prirode, i divljaci, pa i orlova i sokolova koji žive na Prekornici.

Planina mu je, otkriva, dala čistu vodu, čist vazduh i psihički odmor.

- Uzela mi ništa nije, nikada se nisam povredio, nikada me zmija ujela nije u planini. A ubio sam ih 1.200 komada - ponosno kaže.

A kako drugi ljudi gledaju na Nikolu i njegov izbor? Njegov rođak kaže da je Nikola omiljen čovek u ovom kraju.

- Život mu je naporan, težak, živi sam. Imao je i nekih životnih tegoba. Dva brata je izgubio, mlade ljude. Jednoga kao dečka, pa jednu sestru koja je bila udata u Nikšiću. Posle tih tragedija i gubitaka u porodici, Nikola se povukao u sebe i sklonio od ljudi u svoj katun na planini Prekornici. U grad retko kad dolazi, ja ga nisam video godinama da je došao. Živi u toj pustinji gore - komentariše njegov rođak i dodaje da je Nikola naučio da živi teškim životom.

- On je izuzetno bistar i društven. Milo mu je da neko dođe kod njega, milo mu je da ga neko obiđe. Ja sam dolazio kod njega ranije... Mi smo i krvno vezani, jer mi je majka otud iz tih krajeva.

Imao je i "bliske susrete" sa medvedima.

- Vidim koze pobegoše. Gledao sam ima li gde vuka, da ih nije napao. Tako, ja gonim ovce jednim putem, možda 50 metara i idem pravo tamo gde je bila koza. Kad dođoh tamo, nema ništa. Stao sam, vidim iza jednog velikog kamena nešto crno. Šta ovo može da bude? A iza kamena medved! Samo podiže glavu, ovako, i gleda me. Ja mu govorim, medo, medo. On se fino sagnuo, uzeo onu kozu od 30 kila za vrat i odneo je - prepričava Nikola trenutak kad je ostao bez jedne od životinja u katunu.

Ovaj gorštak živi bez struje, bez televizora i telefona, i ne žali mnogo za tim. Jedino žali što češće ne može da ode do manastira Ostrog, koji je od njega udaljen oko pet kilometara.