"Baš me briga, neću da se vraćam"! Beogradski dostavljač odlučio da progovori! Dnevno isporuči više od 100 paketa

Mnogi ljudi gunđaju kada im kurir ne donese na vrata paket koji su naručili.

Ljudi tvrde da su kuriri često nepouzdani, da su spori, lenji, da paketi stižu u oštećenom stanju... Nikola (43) iz Beograda otkrio je "drugu stranu medalje" za nedeljnik "Vreme".

On radi taj posao dve godine, a inače je završio Fakultet političkih nauka i radio je kao novinar. Novinarski poziv nije mu se dopao i nakon toga je radio u ugostiteljstvu kao konobar, da bi postao kurir. U njegovoj firmi se prvi ugovori dobijaju na to tri meseca, a onda za stalno i navodi da je plata oko 70.000 dinara i da su svi zaposleni prijavljeni.

Kako izgleda radno vreme kurira?

Nikola dalje priča kako nema "fiksno" radno vreme. Oko pola šest ujutru je u magacinu gde preuzima pakete. Dnevno dostavi između 80 i 120 paketa.

"Oko pola osam krećem. Nemam radno vreme. Ako sam već zadužio pakete, probaću stvarno sve da ih isporučim tog dana. Moj rejon su Lisičji potok, Kanarevo brdo, Miljakovac… Više mi ne trebaju nikakve mape, znam kraj kao svoj džep.

Kurir uvek ide sam. Osim ako neko ne naruči frižider, glomazne stvari isporučuju drugi ljudi kamionom. Nadam se da neće biti gužve po gradu i usput počinjem da zovem ljude. To nije obavezno, ali je poželjno. Zamisli da nosiš paket od dvadeset kila uz stepenice, a nema nikog", priča Nikola.

Što se tiče ljudi, kaže da za neke već zapamti kada su kod kuće, a kada nisu pa se vrati kasnije. Razgovori sa klijentima uglavnom budu dobri, mnogi se drže formalnog odnosa gde se samo dogovaraju kada stiže paket. Nikola se uvek trudi da bude ljubazan, ali navodi neke situacije u kojima dolazi do problema i svađa.

U aparat možemo da unesemo da je primalac odložio isporuku ili da nema nikog. Kad se ne jave na telefon – stavljam da nema nikog. Dešava se da ne čuju telefon, pa se žale jer paket nije donet. Teško im je objasniti da nemam opciju ‘nije se javio’. Ako već prođem, kažem da ću se vratiti sutra. Dva ili tri dana su paketi kod mene. Slušam priče nekih kolega koje kažu ‘ma ko ih je*e, bio sam, neću da se vraćam’ ili ‘neću da se penjem u zgradu’.

To je nevaspitanje. Kao da im se može. Ne znam da li u firmi dobijaju packe kad bude žalbi, na mene se niko ne žali. Kad mi ljudi kažu da silaze po paket, to ne odbijam i zahvalim se. Stvarno mi znači. Na Miljakovcu većina zgrada nema lift. Nikad nisam računao koliko pređem peške – znam da kolima pređem šezdesetak kilometara dnevno", dodaje Nikola.

Nikola objašnjava da mu je prioritet kada nosi pakete u kojima se nalaze stvari vezane za decu. Što se tiče bakšiša, kaže da pravila nema. Nekada bude 200 dinara, a nekada i 2000.

"Sa rejonom završavam oko četiri ili pet popodne. Da bih zaradio više, radim i drugu smenu – preuzimam robu iz sportskih radnji i nosim u magacin, za to dobijam 1500 dinara dnevno. Kući stižem oko devet uveče.

Pomislim često da je to previše rada, ali šta ću? Imam dete, a ovo je siguran posao, stabilna firma, plata na vreme. A opet mi je lakše i lepše nego da radim kao novinar u Srbiji", zaključuje Nikola.