Kada su prestali jauci ispod ruševina znali smo da je to kraj! Ispovest direktorke UKC Vojvodina nakon nesreće u Novom Sadu

Ovakvi stravični prizori i povrede viđaju se u ratu, zemljotresu... Koliko god godina da radite ovaj posao - na jauk, stradanje, na suze i strah roditelja koji po bolničkim hodnicima traže svoju decu, na to nikada ne možete da ostanete imuni. Ovako za Informer priča direktorka UKC Vojvodina dr Vesna Turkulov koja je dežurala kada se srušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu.

Sve je počelo, kaže ona, nekoliko minuta pre podneva!

- Svi smo bili pripravni, kolege su dolazile od kuće da pomognu. Sale i ambulante su bile spremne, ali niko nije bio spreman na ovakve posledice i fatalan ishod - započinje priču dr Vesna.

Ratne povrede

Prema njenim rečima, za nekoliko minuta ceo Urgentni je bio na nogama i nakon poziva direktora Hitne pomoći čekali su da zabrinjavaju povređene. Međutim, sa knedlom u grlu kaže, niko nije očekivao da će mnogo više biti stradalih.

- Stigao je prvi poziv iz Hitne pomoći. Rečeno nam je da se srušila nadstrešnica, da ima povređenih, da je čak deset ekipa na terenu. Čekali smo, bili pripravni da ukazujemo pomoć. Vrlo brzo stigao nam je prvi povrđeni. Odmah je odvezen u salu, bile su teške povrede. Ortopedske, hirurške... Bili smo non stop na vezi sa ljudima na terenu. Slali su nam signal da je mnogo teško i da traje izvlačenje ljudi. Prošlo je nekoliko sati od prvog prijema. Čekali su se dovozi, jer je tajalo izvlačenje. Slike ispod ruševina bile su strašne. Takve, kakve se vide samo u ratu, teškom zemljotresu... - ističe dr Vesna Turkulov i nastavlja:

- Za tih dva sata čekanja, javljali su nam da ima i dalje živih ispod ruševina, da se čuju jauci. Evakuacija je trajala do kasno uveče. I svi su davali poslednji atom snage. U jednom trenutku naša ekipa sa 20 članova je takođe otišla na teren, jer je postojala mogućnost da se ženi na licu mesta amputira ruka, kako bi je izvukli. Na kraju uspeli su i bez amputacije da je izvade i sa još jednim pacijentom je dovezli kod nas. A, za to vreme, kako odmiče dan, hodnici se pune roditelja, rodbine koji traže svoje. Kada smo im saopštili da je samo troje primljeno, živih, jer još nisu bili identifikovani, svako od njih ponadao se da je baš neko njihov među njima.

Direktora UKC Vojvodina setila i majke stradalih devojčica - Sare i Valentine. 

- U jednom trenutku u Urgentni centar stigla je i jedna majka sa dekom koja je ponavljala: "Gde su mi deca? Da li ste primili devojčice?" Rekli smo joj da među povređenima nema dece, a njen pogled je govorio kao da je to utešilo. Niko nije slutio da su baš one stradale. Evakuacija iz ruševina trajala je do kasno uveče, a kada je sve utihnulo i kada se više ništa nije čulo, znalo se da je to kraj - prepričava potresne scene dr Turkulov.

Teško i emotivno

Na pitanje da li u ovakvim situacijama može da se ostane imun, odgovara:

- Teško! Koliki god da ste profesionalac i koliko god godina da radite u bolnici i zbrinjavate povređene, na ovakve scene, stepen povreda, prizor, na mladost... Ne možete da ne pokažete emociju, da vam ne bude teško. Pogotovo kada na sve to vidite porodice koje čekaju da im kažete dobre vesti, a vi ih nemate!

Podsetimo, nezapamćena tragedija dogodila se u petak, 1. novembra, na Železničkoj stanici Novi Sad kada se betonska nadstrešnica, obrušila na građane koji su stajali ispod.