"Bolest napreduje, ali život u Hrvatskoj je ionako nepodnošljiv": Vedrana Rudan se ne boji smrti

Književnica Vedrana Rudan, koja je teško bolesna, kako kaže, raduje se što joj je bolest uznapredovala jer je u Hrvatskoj nepodnošljivo živeti.

Riječki nadbiskup Mate Uzinić, je komentarisao incident kada je u Rijeci grupa Hrvata sa fantomkama, planirala napad na srpske karatiste. U svom je govoru osudio ponašanje dotičnih mladića, a njegove reči prokomentarsala je i književnica Vedrana Rudan, koja mu je posvetila svoju najnoviju kolumnu. 

U istoj se Rudan dotaknula i svog zdravstvenog stanja navodeći, između ostalog, kako joj je doktor rekao da bolest napreduje. 

Foto: ATA Images

Vedrana Rudan se ne boji smrti

"Ovih dana često padam u provaliju. Hrvatska je jedina zemlja u kojoj već jako dugo živim. Da budem jasna, stara sam, teško bolesna, ali se ne bojim smrti. Moj onkolog mi je juče rekao, bolest napreduje, gospođo, tešite se, još niko iz života nije živ izašao. Razveselio me, život u Hrvatskoj više ne mogu podneti", započela je Vedrana, pa nastavila: 

"Kako je moguće da horde građana dižu u nebesa lažnog heroja, prevaranta, manipulatora, lopova i katolika koji nikad nije čuo za Isusa? Kao ni njegov Veliki Obožavatelj. Jesmo li baš svi slepi, glupi i zli? Horde ludaka i mladih i starih obučenih u crno love po Hrvatskoj Srbe. Ej, rat je završio pred 30 godina? Ima li normalnih u Hrvatskoj? Zašto se ne javi neko ko bi nas očajnike mogao utešiti. Strašno je gledati divljake koji su nam zemlju pretvorili u igralište gde svaki u crno obučen zlikovac može palicom krojiti našu sudbinu."

Vedrana Rudan je potom istakla da je konačno čula glas razuma i zahvalila se nadbiskupu Mate Uzniću.

Foto: ATA Images

"Meni je ovih dana više nego morfijum trebao glas čoveka. Znala sam da ga neću čuti. Čula sam ga. Koja sreća. Koje olakšanje. I nada, konačno nada. Javio se riječki nadbiskup Mate Uzinić. Osudio je ponašanje mladih koji su se obukli u crno i nameravali napasti druge. Na koncertu "Rijeka se budi" rekao je: "Je li buđenje našeg naroda da se stalno vraćamo u prošlost? Ili trebamo tražiti drugačiji put - kakvu Crkvu i kakve Hrišćane želimo u društvu?" Konačno sam čula glas razuma na brodu ludaka koji u oluji traži stenu u koju bi se zabio. Jednom sam imala čast razgovarati s njim. Nisam vernica i nikad neću postati, stoga sam ga pitala kako da mu se obratim. "Zovite me Mate", rekao je. Nasmijala sam se, ali sam ipak puna nelagode preko usta prevalila "Mate". Učinit ću to i sada. Mate, znate li koliko značite nama koji smo izgubili svaku nadu? Mate, znate li koliko Vas volimo?", poručila je Rudan za kraj.