"Unuk je u domu za ometene": Potresne reči Maje Odžaklijevske rasplakale naciju - Otkrila i istinu o siromaštvu

Pevačica Maja Odžaklijevska otvoreno je govorila o autizmu unuka Luke, izazovima sa kojima se porodica suočava, ali i važnosti podrške deci sa smetnjama u razvoju.

Maja se prisetila reakcija ljudi nakon što je prvi put javno progovorila o autizmu unuka Luke, priznavši da tada nije ni bila svesna koliko će njene reči značiti porodicama koje se suočavaju sa sličnim izazovima.

- Kada sam prvi put o tome govorila, ljudi su me zaustavljali na ulici i govorili: "Hvala vam što pričate o tome". Svi oni koji imaju decu sa oštećenjima govorili su mi: "Hvala". Iskreno tada nisam bila svesna koliko je to važno. Ja nisam mogla da shvatim da pre mene niko o tome nije govorio. Inače ne gledam televiziju, radije čitam dobru knjigu. A kad gledam televiziju, uključim da vidim ko je koga ubio i zašto, volim analizu.

Foto: ATA Images

Kasnije je shvatila težinu tog istupa.

- Govorili su mi da sam dala ljudima motivaciju. Nisam znala da sam bila prva koja je o tome govorila. Ali očigledno jesam.

Maja govori otvoreno o porodicama koje žive sa autizmom.

- Nije samo dete oštećeno, cela porodica je oštećena. Zamislite kada mi mlađa ćerka kaže: "Mama, molim te, nemoj da stavljaš Konstantina Luki u krilo". A ja kažem: "Ne brini. Luka obožava Konstantina". Kada je videla koliko ga Luka mazi, koliko je nežan i topao sa bebom, rekla je: "Jao, mama, kako je ovo lepo". Autistična deca žive u svom svetu. Taj svet ne podnosi promene i ne podnosi negiranje. "Nemoj to" - to ne podnose. Ne podnose agresiju, viku i ciku. Imaju izuzetno senzibilan sluh. Njima treba tiho pričati i sa osmehom.

Poruka koju želi da ostavi svima je jasna.

Foto: ATA Images

- Ne treba prilaziti detetu sa mišljenjem da njemu nešto fali. Ako imate dovoljno ljubavi u sebi, vi ste u dobitnoj kombinaciji. Ljude treba učiti kako da se ponašaju prema autističnoj deci. Ako imate ljubav, imate model. Sve ostalo se samo nameće.

Na pitanje kako je Luka danas, Maja govori mirno, ali sa brigom.

- On je pre par dana napunio šesnaest godina. Već je veliki dečko. Smešten je u domu kod Petrovca na Mlavi za ometene u razvoju u Stamnici, gde ga čuva jedna sjajna, ali, nažalost, malobrojna ekipa. Ne razumem zašto im se ne pomogne da zaposle više radnika. Verovatno nemaju dovoljno prihoda da bi te ljude platili, ali mnogo bi značilo. Tamo ima mnogo dece. Mislim da je ukupno oko trista ljudi ometenih u razvoju, na ovaj ili onaj način. Odgovornost ne sme da padne na mali broj zaposlenih. Treba obezbediti brigu za sve te ljude, zdravstvenu, ishranu, higijenu. Ne možete se osloniti na tako mali broj ljudi kada imate veliki broj dece. Da ne govorim o pranju, o održavanju čistoće, o stalnoj zdravstvenoj brizi. Na neki način apelujem da oni koji su u mogućnosti pomognu tom domu, pre svega mislim na one koji odlučuju. Potrebno je obezbediti još nekoliko plata, kako bi se pomoglo tom malom broju ljudi koji čine sve da ta deca budu zdrava i zbrinuta.

Foto: ATA Images

Na pitanje da li je ikada pomislila zašto je baš Luku to zadesilo, Maja ne beži od teških misli.

- Naravno da sam pomislila. To je, na neki način, posledica poštovanja autoriteta. I s pravom mi je ćerka rekla:“Majko, ti toliko poštuješ autoritet.” Moja kćerka je divan borac i to moram da naglasim. U trenutku kada smo konstatovali Lukin autizam, on je imao svega dve i po godine. Dijagnoza je, međutim, mogla zvanično da se potvrdi tek sa pet godina. Ne znam zašto je moralo da se čeka, kada je već tada moglo da se krene sa logopedijom i drugim vidovima pomoći.

Naglašava da se promene nisu desile postepeno.

- Luki se to nije desilo naprasno u smislu da je oduvek bio takav. Unazad četiri kolena, a ja sam poznavala i svoju prababu, niko u našoj porodici nije bio autističan. Imamo srčane bolesti, ako ćemo o genetici, ali nemamo autizam, nemamo te vrste oštećenja. Genetika je kod nas čista, kaže Maja.

Foto: ATAIMAGES

Uz Luku i Konstantina, tu je i Milutin koji je napunio dve godine.

- Moj unuk polako, tu i tamo, nešto već priča. Skoro je mami, a mojoj kćerki, nešto ispalo, a on je odmah rekao:”Jao!” Tako da već počinje dramaturški da učestvuje, pravi svakakve kombinacije. Lepo je gledati kako deca rastu. Ja sam toliko zahvalna mojim ćerkama što su rodile decu. Kažem da je Bog dao još dece, da ja budem okružena tim divnim, čestitim, čistim, mladim dušicama. One oči kada vas pogledaju, kada vam nešto postave kao pitanje... Pola Milutina ne razumem, ali mi kćerka prevodi, jer se ona već srodila s tim. To su najlepši momenti u životu.

Uporedo s tim, dodaje uz osmeh, stižu i komentari pojedinih prijateljica.

- Pitaju me: "Što ne uzmeš nešto malo da uradiš, neku korekciju, da se malo zategneš?" A ja im kažem:"Slušajte me, ljudi, zamislite koliko je onih koji nisu doživeli moje godine". Tu treba da stane svaka priča. Ja nemam nikakvu potrebu za tim. U planjanskom slengu kažem:"Da se udajem, ne pada mi na pamet. Završila sam s tim". Šta meni sada znači to zatezanje? Apsolutno ništa. Ja hoću da ličim na sebe, i ni na koga drugog. Zbog toga sam prestala i da se farbam. Ljudi me pitaju: "Je l’ to farbaš kosu?"Ne. Krajevi su od keratina počeli malo da žute, jer kad operem kosu, oni budu svetliji od ostatka. Ali ja se više nikada ne bih farbala. Neću da opterećujem ni sebe, ni svoje teme. Neću da sebi namećem: ofarbaj se da bi izgledala pristojno. Ja pristojno izgledam i sada, sa svojom prirodnom sedom kosom.

Za nju su stvari jasne.

- Ljudi ne shvataju da vam je dovoljno da imate krevet da se pokrijete i zaspite, da imate šta da pojedete i da udišete čist vazduh. Šta će vama kule, gradovi, avioni? Gde ćete to poneti? Da li pravite zalihe za sledeću reinkarnaciju? Ne razumem.

Ističe da ne govori o lažnoj skromnosti.

Foto: ATAIMAGES

- Ni ja nisam skromna. Recimo, pošto me mrzi da kuvam, naročito za sebe samu, kad je porodica tu, naravno da kuvam, ali ovako odem u dobru pekaru, ljudi kuvaju za mene. Ja izaberem šta ću danas da pojedem, lepo pojedem supicu, odnosno kuvanu hranu. Ne volim brzu hranu po kioscima, ali hoću da kažem da čovek može sebi da priušti lagodnost, a da nikoga ne opterećuje.

Važno joj je da nikome ne bude teret.

- Nikome nisam na vratu. I rekla sam deci, kada budem onemoćala, molim vas, stavite me u dom. Oni kažu:"Nikad ti nećeš u dom". A ja dodajem:"Ja hoću u dom". Neću da živim u zajednici. Neću da slušam kuknjavu, svađe, da gledam neoprane sudove. Neću. Hoću da budem u svojoj sobi, da gledam televiziju i tu i tamo da prošetam po parku.

Sve to, naravno, govori uz dozu humora.

- Šalim se. Nikad čovek ne zna šta će ga snaći, koliko mu je život određen, ali morate biti fleksibilni. Znajte da može da se desi. Kažu da niko nije umro na tuđ dan. I to je tačno. Važno je da dok živim - živim. I hoću da to bude kvalitetno. Hoću da ljudi koji su mi muzički privrženi, da ne govorimo o rodbini, znaju da, kada jednom odem, treba da se raduju i smeju. Nemojte da plačete, nemojte da tugujete. Pevajte. Ispratite me pesmom. Nema ništa lepše, verujte mi - priča Maja, prenosi Pink

BONUS VIDEO