DANICA JE NEPOKRETNA VEĆ 17 GODINA POSLE PADA SA JEDNOG METRA VISINE! Ne krivi ni sudbinu ni lekare, a ima samo jednu želju!

Danica Lukić (71) iz Kikinde ostala je prikovana za krevet pre 17 godina, zbog pada sa visine manje od jednog metra i preživela je četiri teške operacije

Od ugradnje šipke na mesto butne kosti do postavljanja veštačkog kuka koji joj je novom operacijom odstranjen, ova Kikinđanka nika nije posustala. Naprotiv, puna života i entuzijazma, bez kuka i butne kosti, skoro dve decenije dane provodi u postelji okružena ljubavlju najbližih.

U leto 2003. godine, tada 54-godišnjoj Kikinđanki život se zauvek promenio. Naizgled bezazleni pad na ivicu betonske kocke sa visine manje od jednog metra, zapečatio je njenu sudbinu.

- Otišla sam sa porodicom kod mojih roditelja na selo da krunimo kukuruz. Nakon doručka, suprug mi je sugerisao da se ne penjem na kotarku. Ne obazirući se na njegove reči i tada u punoj snazi, popela sam se i radila. Uvek sam sve mogla i uspevala. Posle izvesnog vremena htela sam da odem do toaleta. U jednom momentu, dok sam silazila niz stepenice, kao da me je nešto zanelo, pala sam na ivicu male betonske kocke koja je bila postavljena jedina na čitavom travnatom dvorištu. Neverovatno je da sam pala baš na taj manji, betonski deo travnjaka. Zdrobila sam butnu kost, kako mi je rečeno, i to sa male visine, manje od jednog metra - i dan danas u neverici priča Kikinđanka kojoj je od tog trena život nepovratno promenjen.

Do nesrećnog spleta okolnosti, Danica Lukić je samo dva puta odlazila kod doktora - kad je na svet donela sina jedinca i zbog jedne prehlade. Nažalost, u sekundi je osetila svu surovost koju život može da priredi. Odlasci kod doktora nizali su se neprekidno 9 godina.

- U bolnici me je primio lekar i medicinski zbrinuo. Rečeno mi je da sam polomila butnu kost. Usledila je operacija iste godine, ugradili su mi šipku, a desna noga mi je skraćena tri cenimetra. Rečeno mi je i da će sve biti u redu, nakon čega sam otišla na rehabilitaciju u banju - počinje priču o svojoj drami Danica. Bila je, kaže, kao malo dete. Osim redovne terapije, dodatno je plaćala fizioterapeuta. Iznova je učila da sedi i obavlja osnovne radnje. 

- Učila sam da sedim kao da nikada u životu to nisam radila. Sve je odjednom prekinuto, kao da nikada nisam hodala... Međutim, usledili su neizdrživi bolovi. Pristala sam na novu operaciju kada mi je sugerisano da se šipka postavljena umesto butne kosti izvadi. Nadala sam se da će doći do nekog poboljšanja mog stanja. I posle te druge operacije 2004. bolovi nisu prestajali. Ponovo sam poslata na snimanje i tada je usledila nova operacija i drama. 2006. godine i treći put sam operisana, ovoga puta kuk - kaže Kikinđanka. Sada zna, tvrdi, da je to najveća greška koju je uradila.

- Ugrađen mi je veštački kuk, a meni je bilo bitno samo da mogu da hodam. Međutim, posle mesec dana došlo je do komplikacija, rana je pukla od infekcije izazvane bakterijom-kaže žena kojoj je sve ostavilo katastrofalne posledice po njeno zdravlje. U naredne tri godine ulazi u novu agoniju kojoj nije videla kraja. 

Foto: V.N.

- Bakteriju su mi isprva sanirali antibioticima. Svaki dan, tri godine su dolazili iz Hitne službe da mi čiste ranu, cede gnoj, previjaju me... Trpela sam nesnosne bolove sve vreme, a bakterija je ostala - priseća se Danica teških dana i navodi da su je  vedar duh i pozitvan stav prema životu održali da ne potone.

- Bilo je to 2009. godine.Veštački kuk je izvađen i ugrađena mi je neka loptica da se bakterija iščisti - prepričava Danica golgotu kroz koju je prošla.

Nakon što je njeno zdravstveno stanje postalo definitivno, proglašena je nesposobnom za rad u trgovini i upućena u invalidsku penziju. Sada, 17 godina nakon operacija, kaže, nikoga ne mrzi i ne optužuje za svešto joj se dogodilo. Iako bi, s punim pravom, to mogla. Odštetu nikada nije tražila. S druge strane, troškovi lečenja i rehabilitacije bili su ogromni.

POSLE 21 OPERACIJE DEA NIKAD ISKRENIJA: Mogu sama samo da se našminkam, a za sve ostalo mi je potrebna pomoć! I DAN-DANAS ME BOLI!

- Ipak, ostaje mi gorak ukus kada se prisetim svega što sam prošla i činjenice da mi je uništeno zdravlje, ostala sam nepokretna do kraja života, i to u najboljim godinama - kaže Kikinđanka kojoj je jedino kretanje uz pomoć štaka do toaleta. Dodaje da je i pored svih muka, najlepši osećaj kad znaš da nisi sam kad ti je najteže.

- Svaki dan prikupljam snagu za sebe uz pomoć mog anđela čuvara,supruga Branka, koji obavlja sve poslove u kući i oko mene, unuka Dejana i Luke, sina Zorana i sestre Dragice. Sami biramo kakav će nam biti pogled na svet. Da li je čaša do pola puna ili do pola prazna, zavisi samo od nas - zaključuje puna optimizma Danica koja dane provodi okružena telefonima, televizorom, a aktivna je i na društvenim mrežama. 

Njen suprug Branko nije želeo da se medijski eksponira, iako je hrabro ostao uz ženu koju voli i prihvatio ulogu koju im jesudbina dodelila - i u dobru i u zlu do kraja života.