ČOVEK BEZ IMENA, 15.000 DOLARA I MISTERIOZNI DIPLOMATA Kako je Ivan Simić postao GLAVNI AKTER NEVEROVATNE PRIČE U KANADI

Bio je to neuobičajeno zauzet dan za kanadsku policiju. Nakon anonimne dojave o sumnjivoj osobi ispred jednog bara u Torontu, uhapsili su čoveka po imenu Andrea Džerom Voker. Čovek nije pružao otpor, a u njegovoj kožnoj jakni pronađen je kokain tržišne vrednosti od 10 dolara. Trebalo je da bude u pritvoru samo jedan dan i plati kaznu, ali...

Bilo je to u proleće 2006, a Kanađani nisu ni slutili ko im je pao u šake.

Pasoš Džeroma Vokera bio je američki, pa su kanadski istražitelji poslali dopis svojim južnim susedima sa zahtevom za deportaciju. Ubrzo je stigao kratak odgovor FBI: Taj čovek nije Amerikanac.

U pasošu je stajalo da je Voker u Kanadu ušao vozom 2005. godine, a na pitanja kanadskih vlasti kako se zaista zove i odakle je, davao je različite odgovore.

Detaljna istraga i provera otisaka prstiju sa svim poznatim svetskim službama nisu davali odgovore, već samo otvarali nova pitanja. Otkriveno je da je koristio najmanje 8 različitih identiteta, pa je zbog nemogućnosti utvrđivanja onog pravog, u dokumentaciji kanadske policije ostao zaveden kao "Čovek bez imena".

Godine su prolazile, a kanadski istražitelji su i dalje tapkali u mestu. Kome izručiti čoveka bez zemlje?

Prošlo je nekoliko godina dok nije konačno otkrio svoje pravo ime i poreklo, i to ni manje ni više nego jednom Srbinu, pisao je kanadski "National post".

RAZGOVOR SA MISTERIOZNIM IVANOM SIMIĆEM

Reg Vilijams, jedan od direktora GTEC centra u Torontu, najvećeg imigracionog centra u celoj Kanadi, dobija poruku od svojih kolega iz Evrope.

"Znamo čoveka koji može da reši tvoj problem. Njegovo ime je Ivan Simić."

"National post" u svom tekstu Simića opisuje na sledeći način:

"Simić je čovek međunarodnog pedigrea koji sa sobom nosi izvesnu dozu misterije. Putuje na sve kontinente, ima diplomatske konekcije širom sveta, zrači neobičnim šarmom i bavi se medijskim projektima. Rođen je u martu 1980. u Beogradu, prestonici Srbije. Tu živi, ali je najčešće na putu."

Simić je prvi put posetio Kanadu 2010. godine. Na razgovoru sa graničnom policijom predstavio se kao direktor evropske kancelarije korejskog lista "Seul Tajms". Na aplikaciji za vizu, u delu "svrha posete", pisalo je da dolazi u Kanadu kako bi "sproveo postizborna istraživanja, posetio vladine institucije, sastao se sa južnokorejskim ambasadorom i promovisao korejski turizam u kanadskim medijima".

U Kanadi je bio od novembra 2010. do januara 2011.

Pred sam kraj boravka, Simiću je zazvonio telefon. Sa druge strane bio je gospodin Vilijams.

Foto: kanadska policija

- Znate, mi u Kanadskoj graničnog agenciji (CBSA) imamo mnogo glavobolja, ali najveći problem nam je slučaj jednog zatvorenika. Rečeno mi je da vi možete da nam pomognete - rekao je Vilijams pozivajući se na prijatelje iz Evrope koji su mu prvobitno preporučili Simićeve usluge.

Prvi sastanak Simića i "Čoveka bez imena" održao se 6. januara 2011. godine. Odmah je bilo primetno da se zatvorenik u Simićevom društvu ponašao opuštenije nego što je to bio slučaj sa kanadskim istražiteljima.

Nakon razgovora, Vilijams je Simiću predao svu dokumentaciju koju su imali o misterioznom zatvoreniku, uključujući i pres-kliping, koji se mahom sastojao od tekstova koje je objavio "National Times". Simić je sve podatke iskoristio i poslao upite širom karipskih i afričkih zemalja, i potrudio se da priča i fotografija "Čoveka bez imena" izađu u brojnim medijima.

- Zatvorenik je ubrzo posle razgovora zahtevao da ponovo priča sa Simićem. Delovalo je neverovatno, ali izgledalo je da situacija napreduje. Često su razgovarali telefonom, a sreli su se još nekoliko puta - rekao je Vilijams, i dodao da je Simiću za te razgovore plaćeno skoro 4.000 dolara.

"JA SAM MAJKL MVOGO, DOLAZIM IZ KAMERUNA"

Posle više od godinu dana i čestih razgovora i susreta sa Simićem, "Čovek bez imena" je konačno otkrio svoj identitet. Zove se Majkl Mvogo i poreklom je iz mesta Kribi u Kamerunu. Kanađani, poučeni prethodnim iskustvima kada ih je zatvorenik lagao za identitet, šalju ekipu istražitelja u Kribi, na samu obalu Gvinejskog zaliva.

Prema pisanju "Toronto stara", službenici Kanadske granične agencije u Kribiju pronalaze izvod iz knjige rođenih koji potvrđuje zatvorenikovu priču. Majkl Mvogo rođen je 1959. godine u tom mestu. Pronašli su i njegovog ujaka, izvesnog Gilberta Mvoga, koji je takođe potvrdio identitet "Čoveka bez imena".

Kanađanima je laknulo. Odmah su počeli sa procesom deportacije i kontaktirali ambasadu Kameruna. Međutim, radost je kratko trajala. Kamerunci tvrde da dokazi nisu dovoljni i odbacuju zahtev, saopštivši da nemaju nameru da u zemlju prime čoveka poznatog po obmanama i korišćenju lažnih identiteta.

Kanađani su se vratili na početak, sve dok se ponovo nije javio Simić, i to sa neočekivanim i nezakonitim predlogom.

"IMAM IDEJU, TU SU NEKI MOJI PRIJATELJI IZ GVINEJE"

Simić je ubrzo pokazao da zaista ima diplomatske kontakte u afričkim zemljama. Predložio je Vilijamsu da za Mvoga nabave putne isprave Ekvatorijalne Gvineje. Kada su ušli u ambasadu u Otavi, gvinejski ambasador je Simića dočekao raširenih ruku i sa širokim osmehom.

- Pre ulaska u kancelariju, u lobiju ambasade bile su i neke iranske diplomate, kao i atašei nekoliko afričkih zemalja. Svi su Simića pozdravljali imenom, rukovali se i izgrlili s njim. Simić je potom ambasadoru predočio slučaj, i izgledalo je da ćemo napokon deportovati Mvoga iz Kanade - rekao je Vilijams.

I zaista, za samo nekoliko nedelja, gvinejske putne isprave su stigle. Međutim, sa jednim velikim problemom. U pasošu je stajala Mvogova slika, ali ime je bilo drugačije - Majkl Milimono. Uz to, matični broj je bio potpuno drugačiji. To je bio veliki problem za Kanađane.

- Rekao sam da nema šanse da ćemo koristiti lažni pasoš. Za mene je nezamislivo da organizujem prebacivanje zatvorenika sa vladom druge države i pritom lažem. Rekao sam Ivanu da nema šanse za takav manevar, ali mislim da me nije shvatio ozbiljno - ispričao je Vilijams,

Vreme je prolazilo, a slučaj Mvogo je i dalje bio u limbu. Mediji su postavljali pitanja, nadređeni su postavljali pitanja, a Reg Vilijams nije imao odgovore. Borci za ljudska prava su čak organizovali i proteste zahtevajući da se Mvogo oslobodi.

Vilijams je ponovo zvao Simića i rekao da će ugovoriti deportaciju, ali samo ukoliko nabavi pasoš sa pravim podacima. Simić je uspeo da nabavi privremenu jednokratnu putnu ispravu sa tačnim imenom i podacima. Dokument je u CBSA stigao direktno iz Ministarstva spoljnih poslova Ekvatorijalne Gvineje u Konakriju.

Doduše, sa daleko većom cenom nego inače. Izdavanje ovakvih dokumenata obično košta do 300 dolara, ali za Mvoga je stajala cena od 5.000 zelenih novčanica.

Simić se ponudio da bude veza sa Gvinejcima, i da lično, uz kanadske inspektore, sprovede Mvoga do Gvineje. Za to je plaćen 5.000 dolara, plus putni toškovi.

- Nije bilo razloga sumnjam u bilo šta. Dokument je stigao direktno od njihovog ministarstva, čak su mi i nadređeni rekli da je sve u redu i da napokon možemo da deportujemo tog čoveka - naveo je Vilijams.

KOŠMAR NA AERODROMU I EPILOG NEVEROVATNE PRIČE

Na međunarodni aerodrom u Konakriju, 17. decembra 2012, letom "Er Fransa", stigla su između ostalih i četvorica aktera ove priče: Mvogo, Simić i dvojica kanadskih imigracionih službenika, Geri Kempbel i Dejvid Fajf . Nije trebalo dugo da se cela operacija pretvori u međunarodni debakl. Sumnjičavi gvinejski policajci odmah su počeli da postavljaju pitanja o jednokratnom pasošu i zapretili hapšenjem. Kanadski službenici su u panici obrisali sve osetljive poruke sa svojih "blekberija", za slučaj da ih gvinejska policija zapleni.

Foto: Tanjug

- Odmah je bilo sumnjivo. Počeli su da viču na nas i prete nam. Simić je rekao da će nas dočekati raširenih ruku i ispratiti nas sa aerodroma u centar grada, ali ništa od toga nije bilo - rekla su kasnije dvojica službenika za "National Post".

Ivan Simić je, po njihovim rečima, delovao nervozno i uplašeno. Non-stop je telefonirao. U međuvremenu, gvinejski inspektor je ispitivao Mvoga na francuskom jeziku. Kada ga je upitao gde je rođen, Mvogo je odgovorio:

- U Kamerunu. Ne znam šta tražim ovde, trebalo bi da sam u svojoj zemlji.

Epilog je bio sledeći: Kanađani su poslati u hotel, Mvogo je bio u pritvoru, a Simić je nestao bez traga.

Sutra ujutru, Mvogo i Kanađani su ispraćeni na let za Toronto preko Pariza, a Simića nije bilo ni na mapi.

Javio se tek posle tri meseca sa bizarnim objašnjenjem.

- Rekao je da je plan propao jer Mvogo nije slagao inspektora. Uz to, rekao je da su morali da podmite radnike na aerodromu, da je i to razlog zbog kojeg je plan propao. Zašto bismo ikoga podmićivali kada smo dobili isprave od ministarstva? Dali smo mu na hiljade dolara, zašto bismo sumnjali? - razočarano je pričao Vilijams, koji je i snosio najteže posledice kada je ova priča otkrivena, s obzirom da je poslat u prevremenu penziju.

"National Post" otkrio je kako su kanadske vlasti pokušale da sakriju debakl oko deportacije i umešanosti Ivana Simića, ako mu je to uopšte pravo ime. Simić je pisao novinarima tog lista, rekavši "da mu CBSA i dalje duguje novac, i da je on na taj način sarađivao sa vladama brojnih država, od Irana preko Liberije do Libije".

- Shvatio sam da je Simić iskoristio slučaj Mvogo kako bi pokušao da na sebe preuzme na stotine sličnih slučajeva u Kanadi, i tako ilegalnim putem stekne ogroman novac. Međutim, shvatio sam to poprilično kasno - završio je Vilijams.

Simić je, naravno, nestao bez traga sa skoro 15-ak hiljada dolara u džepu. A Mvogo? On je proveo još tri godine u kanadskom zatvoru, pre nego što je 2015. napokon deportovan u Kamerun. Za devet godina koliko je proveo u pritvoru, koštao je državu Kanadu skoro milion dolara.