IMAM DVA OŽILJKA NA SRCU! Ovako je Sanja Ilić govorio pre MESEC DANA!

Sanja Ilić, koji je danas preminuo, pre samo mesec dana je govorio o svom životu i problemima koje je imao.

Muzičar Aleksandar Sanja Ilić, osnivač grupe "Balkanika", preminuo je danas od posledica Kovida - 19 u Zemunskoj bolnici. Pre mesec dana, Sanja je u životnoj ispovesti govorio o svom detinjstvu, životu, muzici, karijeri, i svemu onome što do tada nije otkrivao.

On i njegova grupa Balkanika muziku s ovih prostora već više od dve decenije pronose svetom. Napisao je čuvenu pesmu "Princeza", a u njegovom životu to je bila Zlata Petković, čuvena Marija iz "Otpisanih". Život su mu obeležile lake note, ali i dve teške tragedije, nakon kojih je uspeo da nastavi dalje podignute glave.

- Moja prva sećanja vezana su za Beogradsku ulicu, u kojoj sam rođen. Zimi je tu bilo toliko mnogo snega da su pravili tunele kako bi ljudi prolazili. Na kraju ulice postojala je jedna velika mreža da deca koja se sankaju ne bi proletela na Slaviju. Na sankanje su me vodili baka i deka. Baka Zorka Zujović bila je doktorka za mikozu u Rakovici, a njeni pacijenti bila su dva potonja patrijarha, German i Pavle. Ona je više volela narodnu medicinu i masti, nego da prepisuje penicilin, za razliku od dede Dragoljuba Ilića, koji bio čuveni pedijatar. On je voleo injekciju i udri. Sećam se da me je jurio po stanu da mi da vakcinu. Moram da vam priznam da sam bio veoma nestašno dete. Jednom prilikom, kad smo igrali šuge, pao sam s prvog sprata preko ograde i izbio sebi zub. Digao sam se i došao kući sav krvav.

Foto: Printscreen You Tube

Roditelji i klavir

- Moj otac je bio čuveni kompozitor Miodrag Ilić Beli, završio je dva fakulteta, a majku pamtim kao ženu koja je bila spremna da učini sve za svoje sinove. Imali smo prvi automobil u ulici već 1956. godine. Išli smo i na letovanje te godine čuvenim putem Bratstva i jedinstva. Putovali smo ceo dan do Malog Stona kod Dubrovnika. Nama deci je bilo važno ko prvi vidi more.Bio sam nateran da sviram klavir. Imao sam samo pet godina. Majka me je vodila do petog razreda osnovne na časove u muzičku školu "Josip Slavenski". Gledao sam na putu do škole moje drugove kako se igraju u parku, a ja moram da vežbam klavir. Stražarila je ispred učionice da ne bih pobegao s časa. Nisam želeo da sviram šta su oni hteli, nego što ja volim. Bio sam kampanjac. Za ispit sam se spremao i uvek dobijao petice.

Prva pesma

- Čuveni šahista i novinar Radio Beograd Nikola Karaklajić krivac je što smo snimili prvu pesmu. Našem bendu je dao ime Vragolani, a meni se to nije dopalo. Posle godinu dana promenili smo naziv grupe u San. Pamtim da smo svirali šest godina celo leto turneje po moru. Mnogo veća stvar je tada bila biti muzičar nego danas političar ili sportista. Dolazile su nam na koncerte najlepše žene, a šta se dešavalo posle nastupa, nije za priču.Prva moja pesma snimljena je malo ranije. Moj otac je radio s Duškom Radovićem. On je bio ranoranilac i ispod vrata nam je ostavljao tekst, a tata bi, kad ustane, napravio muziku. Uveče se emitovala emisija "Na slovo, na slovo" i sad kad gledam, ne verujem da su oni to sve izvodili uživo - istakao je Sanja i dodao:

- Iskoristio sam jednom priliku kad tata nije bio tu da nešto i ja iskomponujem. Po povratku iz škole zatekao sam Duškov tekst na klaviru, seo sam i otpevao svoju prvu pesmu. Otišao sam zatim da se igram. Uveče je došao kod nas Dragan Pepi Laković da se dogovaraju oko pesme, ušla je moja majka i rekla: "Sanja je to već iskomponovao." Pozvali su me da im to otpevam, Pepiju se to veoma dopalo i snimio je moju verziju. Bila je pesma o nekim uniformama. Znam da mi je rekao: "Sine, ti ćeš biti veliki kompozitor i da me u svakom intervjuu pominješ da sam ti ja otpevao prvu pesmu." Posle dva dana doneo mi je bombonjeru i rekao: "Neka ti to bude prva nagrada." Da li je dobro ili loše postati kompozitor sa 12 godina, nisam siguran.

Velike tragedije

- Mislim da imam dva ožiljka na srcu. Nesrećnim slučajem izgubio sam Petra Jovičića Trtu, najboljeg prijatelja i pevača u zajedničkom bendu San, a mnogo godina kasnije i suprugu Zlatu Petković.Trta je umro na mojim rukama. Imali smo koncert u Nišu. Bio je 2. februar 1975, kada se tek otvorena hala Čair polako punila. Inače, u tom periodu spremali smo se na turneju s Mikijem Jevremovićem po Sovjetskom Savezu i samo što smo kupili nove instrumente. Hala još nije bila puštena u rad. Mene je udarila struja na probi, ali sam zamolio tehničare da to srede. Zamenili su polove i sve je bilo u redu. Međutim, na samom nastupu je krenulo sve po zlu. Petar je demfovao gitaru, a onda se drugom rukom odjednom uhvatio za mikrofon i srušio. Nastradao je od strujnog udara - rekao je tužno Sanja za Kurir i dodao:

-  Publika u dvorani je mislila da je sve neki šou-program. Grupe San posle toga više nije bilo, a meni se činilo da se više nikada neću baviti muzikom. Strašno je izgubiti velikog prijatelja. Provodili smo dane i noći zajedno. I danas se pitam zašto je jedan momak koji je sve posvetio muzici morao da umre zbog nečije nonšalancije. Želja mi je oduvek bila da se taj dan nekako obeleži. Sahranjen je u Aleji velikana. Imao je samo 21 godinu. Bila je to tuga, neizmerna. Međutim, kad sam završio fakultet, upoznao sam se s Biserom, Zlatkom Pejakovićem i Dadom Topićem i želja se vratila.

Foto: Printscreen You Tube