EKSKLUZIVNO! ISPOVEST ACE SOFRONIJEVIĆA: Mrzeo sam GRAND, a tu sam se PROSLAVIO! Menjao sam kanal kad bih video Zvezde Granda...

Aleksandar Sofronijević u velikoj životnoj ispovesti za Hit otkriva kako je maleni dečak iz Kraljeva, koji nije znao šta je harmonika, uspeo da postane jedan od najboljih harmonikaša mlađe generacije. Oduvek je maštao da zasvira u Narodnom orkestru Radio televizije Srbije, ali su ga život i nesvakidašnji talenat odveli na potpuno drugu stranu, u "Grand produkciju"

- Bio sam tip koji nikada nije voleo "Grand". Oduvek sam bio dete Radio Beograda i maštao sam da postanem deo tog orkestra. Jedno vreme sam živeo sa cimerom i on je stalno subotom gledao "Zvezde Granda". Ja sam mu to branio! Kad god sam u vreme emisije bio u stanu, menjao sam kanal, nisam voleo da gledam to takmičenje. "Grand" je za moj ukus tada bio suviše komercijalan. Zanimala me je stara srpska tradicionalna narodna muzika, koju sam svirao u okviru projekta "Jeka", gde su se pojavljivali mladi i talentovani muzičari - započeo je za Hit svoju priču Aleksandar Sofronijević.

Međutim, životni put mu se prepleo sa ovom produkcijskom kućom, koja mu je promenila budućnost.

- Sa bendom sam došao iz Kraljeva u Beograd da odsviramo jedan veliki koncert u Centru "Sava". Igrom slučaja, ili možda igrom sudbine, na tom koncertu je gost u publici bio producent i veliki muzički poznavalac Saša Žika Jakšić. Tom prilikom je prvi put video moj orkestar od 17 članova. Sve su to bili mladi, talentovani, akademski obrazovani ljudi. Žika nije mogao da sakrije oduševljenje kako zvuči stara narodna muzika u modernom izvođenju nekih novih klinaca kojima muzika nije posao, nego život. Stupio je u kontakt sa nama preko zajedničkog prijatelja Zorana Beočanina Sotira. Sotir je u to vreme bio producent u "Grand produkciji". S obzirom na to da i on potiče iz Kraljeva i da je posedovao muzički studio, imao je mnogo mojih audio-zapisa - sve ono što smo moj orkestar i ja snimali na televiziji Kraljevo. I sve to što je posedovao pustio je tadašnjem direktoru Saši Popoviću.

Popović se oduševio kada je čuo kako zvuči Sofronijevićev orkestar, pa mu je odmah ponudio posao.

- Pozvao me je da uradim nove aranžmane nekih starih hitova narodne muzike za tadašnje "Zvezde Granda". To je bio moj prvi posao za njega. Sve te lepe pesme otpevali su Milan Dinčić Dinča, Darko Lazić, Rada Manojlović i još mnogo pevača. Moram biti neskroman i reći da su neke numere u našem izvođenju zvučale bolje od originala. Mnogo sam voleo sve to, a sama pomisao da će evergin hitovi koji se decenijama izvode imati neki moj pečat posebno me je radovala. Sada, kada sa određene vremenske distance razmislim, nije to bilo nimalo lako. Uradili smo oko 500 pesama. Šta god da me je Popović tada pitao, ja sam govorio da mogu to da uradim. Znao sam da je to moja životna prilika.

Nakon što je pokazao da je vredan, talentovan i zaljubljen u muziku, Sofronijević je dobio novu šansu.

- Popović me je pozvao da sa svojim bendom sviram u emisiji "Narod pita", koja se tada emitovala na Pinku. Od samog starta sam izričito zahtevao da ne sviramo plejbekove, kao što se u to vreme radilo u skoro svim emisijama. Hteo sam da svakog pevača pratimo uživo dok peva. Sale je ostao zatečen kada sam mu to tražio.

Orkestar Ace Sofronijevića se nijednom nije obrukao.

- Šta god da je Popović pomislio, i koji god pevač da je gostovao, koju god pesmu da su tražili da pevaju, mi smo svirali kao smo sa njima vežbali danima. Nakon nekoliko dobrih emisija, nastao je novi koncept emisije "Narod pita", koja je imala nezapamćene rejtinge. U emisiji su gostovale velike legende naše narodne muzike: Predrag Živković Tozovac, Ana Bekuta, Lepa Brena, Šaban Šaulić... Mi do nekoliko minuta pred početak snimanja nismo ni znali šta će oni pevati. Velika je to odgovornost bila. Morali smo biti dobro koncentrisani i pažljivi. Emisiju su gledali milioni ljudi, pratili smo velike muzičke zvezde i nismo smeli da kiksnemo. Imali smo ludačku sreću i posle tih emisija počela je naša priča. Mnoga vrata su nam se otvorila. Nisam se nikada pokajao što sam došao u "Grand" iako sam maštao o RTS-u. Popović je imao ogromno poverenje u mene - priča Aleksandar, koji se sa harmonikom susreo prvi put u ranom detinjstvu. Njegovi roditelji Radovan i Milena stalno su u rodnoj kući u Kraljevu slušali čuvene harmonikaše Ljubišu Pavkovića i Branimira Đokića.

- Harmonika je bila i ostala moja prva i najveća ljubav. Zavoleo sam je kao dečak sa četiri ili pet godina, do tada nisam znao čemu ona služi. Prvi put sam je video u selu Ježevica kraj Valjeva, odakle je moja majka. Pritiskao sam je, razvlačio, lomio, ali bez harmonike nisam hteo da krenem kući za Kraljevo. Bacao sam je niz stepenice, jahao, izvadio sam iz nje sve što je moglo da se izvadi i danas mi je zbog toga jako žao - priseća se Sofronijević.

Nakon tog prvog, čudnog susreta, mali Aleksandar počeo je da obraća pažnju na to šta sa harmonikom rade profesionalci.

Foto: HIT dodatak/informer

- Mama i tata su stalno gledali Ljubišu Pavkovića i Branimira Đokića na televiziji. Tada je postojala samo jedna televizija i dva poznata harmonikaša. Kad god sam ih gledao kako na televiziji nastupaju, svirao sam i ja sa njima. Zato su roditelji odlučili da mi kupe pravu harmoniku. Tu prvu profesionalnu smo kupili u tadašnjoj Robnoj kući "Beograd" 1991. godine. U to vreme inflacije cela mamina i tatina plata, plus deo babine penzije, odlazili su na ratu za harmoniku, a ostatak bakine penzije nam je ostajao za život. Bilo je baš teško vreme, ali su hteli da mi ispune tu želju.

Pored toga što su mnogo novca dali na muzički instrument, Sofronijevići su morali svega da se odriču da bi njihov sin mogao da ide na časove, a kasnije i na takmičenja:

Foto: HIT dodatak/informer

- U vreme kada sam ja shvatio da je muzika nešto čime želim da se bavim živelo se jako teško. Moji roditelji su sav novac koji su zarađivali odvajali za mene i moje školovanje. Plaćali su mi časove, putovanja na takmičenja... Sećam se 1993. godine, kada sam osvojio Prvu harmoniku Srbije još u petlićima, tata je pozajmio novac za gorivo da bi me odvezao na takmičenje. Tada je bila velika nestašica goriva, izvlačilo se crevom iz kanistera, prodavali su ga šverceri.
Pošto nisu imali novca da se hrane po restoranima, Aca i njegova porodica su se za svako njegovo takmičenje temeljno pripremali.

- Takmičenje se uglavnom održavalo po hotelima, ali mi tu nismo jeli. Mama bi od kuće ponela limunadu, napravila bi sendviče da imamo da jedemo i pijemo ceo dan. Bila su to veoma teška vremena. Još odmalena sam znao da poštujem njihovu muku i to što su ulagali u mene. Znao sam da je moj zadatak da vežbam i da slušam profesora. Verovao sam da ću jednog dana celoj porodici moći da vratim sve ono čega su se zbog moje ljubavi prema muzici odricali. Znao sam da iskoristim to što su odvajali od usta i što su plaćali sve za moje usavršavanje. Malo-pomalo sav moj trud, rad i želja su se isplatili - priča naš sagovornik, kojem je u jednom periodu života časove držao i čuveni Ljubiša Pavković:

- Jedva smo uspevali da platimo časove kod njega. Održao mi je 16 časova za dve godine. U vreme sankcija i inflacija bilo je veoma teško davati novac za časove kod njega. Išao sam autobusom za Beograd, pa sam vukao harmoniku od Žarkova do Banovog brda na kolicima, jer mi je bila preteška. Mnogo mi je značilo što sam upoznao tog čoveka, što sam video kako on razmišlja, svira, radi. I dan-danas primenjujem mnoge njegove cake.
 

KOMPLETNU ISPOVEST PROČITAJTE U DANAŠNJEM HIT INFORMERU!