U RUSIJI SU GA OBOŽAVALI! Evo ko je bio legendarni Đorđe Marjanović!

Đorđe Marjanović, legendarni pevač, preminuo je u od posledica koronavirusa

Rodio se u Kučevu 30.oktobra 1931.godine. Završio je gimnaziju u Požarevcu, a potom odlazi u Beograd na studije (1950). Izabrao je farmaciju i dogurao do apsolventa. Muzika je učinila da krene putem u kojem studije farmacije nisu više bile važne. 1954.godine učestvovaće na audiciji za pevače u organizaciji Udruženja džez muzičara Beograda. Sačekaće još neku godinu da njegov pevački dar dobije priznanje. Ljubav prema muzici, sticajem dobrih okolnosti, postala je njegov životni put.

U njegovoj prirodi je životna energija na tako visokom nivou da je bilo neophodno da je podeli sa drugima. Dobro je što mu je put bio otvoren. U sebi je nosio elan sa odrednicom bujne radosti i velike ljubavi. Vidik njegovih obožavalaca prostirao se u nedogled. Povezao ih je onim sto je nosio u sebi i stvorio oazu ljubavi medju ljudima. Oformljeni su klubovi (“Đokisti”) kod nas i u Rusiji koji su pratili sve što je vezano za njegov rad, međusobno se družili, slali mu pisma sa lepim rečima.

Foto: Printscreen You Tube

1959-e izlazi njegov prvi album “Muzika za igru” na kojoj je noseća pesma “Zvižduk u osam”.

Ljubavna vibracija izmedju Đorđa i njegovih slušalaca nastavljala se i van scene… posećivao je klubove svojih obožavatelja, radovao ih svojim prisustvom, zajedničkom pesmom… I oni koji nisu bili članovi klubova voleli su njegove pesme i pevušili ih dok su radili, šetali… muškarci su zviždukali… Đorđe je, kratko rečeno, usrećio svojom pesmom milione ljudi.

Bio je prisutan na velikom broju festivala, snimio pet LP ploča i veći broj singlova.

Pevajući svoju pesmu “Mene nema ko da žali” na koncertu u Melburnu 1990. doživeo je moždani udar. Usledila je borba lekara za njegov život, supruga je odmah došla da bude kraj njega. Preživeo je, ali su posledice bile teške. Ostao je bez glasa, nemoćno je sedeo u kolicima. Zahvaljujući doktorima i njegovoj porodici počeo je da se bori. Radujući se svojoj tek rođenoj unuci koju su mu neprekidno donosili i stavljali u krilo u njemu je probuđena želja za životom.

Uložio je veliki trud da prohoda, glas nije uspeo da povrati u potpunosti… Vremenom će tečnije pevati nego li pričati. Ni tako teška bolest nije uspela da mu oduzme makar i skromnu mogućnost za povratak na scenu. Ništa više nije bilo kao pre, njegova sreća je njegova porodica, njegovi Đokovci, njegova sećanja i scena na kojoj se samo povremeno pojavljivao – drugačiji ali sa nezaboravnim šarmom vrsnog umetnika koji uvek izaziva euforiju publike.

Oproštajni koncert održao je 31.maja 2004. godine.