EKSKLUZIVNO! ISPOVEST MILOŠA BOJANIĆA: Kupao sam se u ŠTALI, a sada imam NAJLEPŠE VILE! Dok su moje kolege trošile pare na špricere, viskije i kocku, ja sam...

Miloš Bojanić odrastao je u kući bez toaleta, a danas ima nekoliko vila u Srbiji i inostranstvu! Folk pevač s ponosom ističe da se u detinjstvu kupao u štali sa konjima, a zahvaljujući radu i trudu, kasnije je zaradio čitavo bogatstvo

Rođen je u selu Ruhotina u okolini Bijeljine, i tu je živeo sa mamom Milevom, tatom Čedom i sestrom Cvijetom sve do odlaska u vojsku. Još kao klinac verovao je da će jednog dana napraviti veliku muzičku karijeru, i vodeći se tim snom, sa 19 godina je napustio dom i otišao u Novi Sad u potrazi za boljim životom.

- Prema mom životu može film da se snimi. Rođen sam u zdravoj porodici u jednom selu u okolini Bijeljine. Bili smo skladna porodica i ništa nam nije nedostajalo. U to vreme nismo ni znali šta je kupatilo, jer ono nije ni postojalo. Nismo imali toalet u kući, već poljski ve-ce, a kupali smo se u štali kod konja. Ali to je tada bio normalan način života. Tako je živelo celo selo - kaže Bojanić na početku ispovesti za Hit.

Teško detinjstvo

Sve što je u životu zaradio Miloš je uložio u nekretnine. Poseduje vilu u rodnom selu, koju je napravio za pokojne roditelje, a ima i jednu od najlepših kuća u Sremskoj Kamenici, kao i na obali Baošića u Crnoj Gori. Velelepnu kuću u Novom Sadu ostavio je posle razvoda prvoj ženi Dragici, sa kojom ima sinove Baneta (47) i Mikicu (43).

- Prošle godine sam slavio 70. rođendan i 60 godina rada. Danas radim bržim tempom nego kada sam imao 15 godina, ali ne zato što moram, nego zato što volim. Zbog toga sada imam kuću na moru i u Sremskoj Kamenici, u najelitnijem delu Vojvodine, koja liči na dvorac. Deci sam namenio nekretninu u Bosni i kuću u Novom Sadu. Nečije špricere, viskije i pare potrošene u kazinu teško je prebrojati, ali moje cigle je lako. Međutim, sve to ide iz kuće. Mene su roditelji odmalena naučili zdravim radnim navikama - priča Miloš i priseća se prvih radnih dana:

Foto: HIT dodatak/informer

- Moja porodica je imala veliko imanje, na kojem sam radio još kao dete. Falilo mi je da se igram sa drugarima, ali isto tako mi nije bilo teško da radim. Sa 15 godina sam sekao zimzelene biljke po šumama i snegu, od kojih su se pravili venci, i posle sam to prodavao. Od oca sam naučio da pravim i posle prodajem korpe za branje kukuruza, koje su žene nosile na pijacu. On je bio majstor za to. To su bili sezonski poslovi, a pored toga sam plevio pšenicu i jagode u njivi. E to sam najviše mrzeo. Toliko to nisam voleo da i danas moja supruga Branka ne sme da unese jagode u kuću. Inače, naše njive su bile na 400 metara od fudbalskog igrališta. I dok smo pokojna sestra i ja čupali travu oko jagoda, moji vršnjaci su igrali fudbal. Čuo sam ih kako vrište i udaraju loptu dok sam ja radio. Eto, tako je izgledalo moje detinjstvo.

Folk pevač je još kao dete pokazao interesovanje za muziku, kao da je predosetio da će zahvaljujući njoj uspeti da se obogati:

- Počeo sam da pevam sa 15 godina, kada smo u kuću uveli struju. Sećam se da je moja strina, koja je živela u komšiluku, kupila kasetofon i držala ga na prozoru, tako da celo selo čuje muziku. Uživao sam da slušam te pesme. Nekoliko godina kasnije, kada sam šinobusom odlazio kod pokojnog strica u Novi Sad, sreo sam jednog sređenog čoveka u odelu. Tokom puta me je čuo kako pevušim i prišao mi je da se upoznamo. Pokazao mi je svoju legitimaciju, na kojoj je pisalo da je "član estrade u Novom Sadu". Kao da sam ja seljačina znao šta to znači! Pitao me je da li želim da pevam s njim i njegovim orkestrom. Odmah sam pristao, jer sam zamišljao da je to neki bend sa gitarom, violinom, harmonikom... Međutim, kada smo stigli u Irig, shvatio sam da je to zapravo tamburaški orkestar. Obukli su me u lepo odelo i počeo sam s njima da nastupam u jednom restoranu na Iriškom vencu. To je trajalo sve dok nisam dobio poziv za vojsku. Pošto je u Irigu radilo dosta ljudi iz mog sela, jedan komšija mi je preneo očevu poruku: "Miloše, rekao ti je tata da se vratiš kući, stigao ti je poziv za vojsku."

'Napredni seljačić'

Bojanić objašnjava da je odlazak u vojsku bio prelomni trenutak u njegovom životu.

- Kada sam se vratio iz vojske, rešio sam da napustim selo. Roditelji mi to nikada nisu oprostili. Govorili su mi: "Napustio si i selo i nas." Moji mama i tata imali su najboljeg sina na svetu, ali su u grob odneli žal što sam ja otišao u Novi Sad. Tamo sam završio četvorogodišnju srednju saobraćajnu školu i zaposlio se kao fizički radnik u građevinskom preduzeću. Posle sam diplomirao na saobraćajnom fakultetu i uspeo da se izborim za direktorsko mesto u novosadskom "Parkingu" - priča naš sagovornik i dodaje da sve to nije uspelo da impresionira njegove roditelje:

- Najpre sam im odneo diplomu tehničara, a posle i diplomu inženjera. Kasnije i moju prvu ploču, ali njima to ništa nije bilo bitno, samo su mi govorili: "Pa dobro, sine." Nije im bilo svejedno, jer kod nas u Bosni, bez obzira na to koliko ćerki imate, ako si jedini sin u porodici i odeš, imanje ostaje prazno. Bili su u pravu što su se ljutili na mene. Tri kolena - pradeda, deda i moj otac održavali su to imanje i vredno radili... Prvi smo u selu imali zidanu kuću, koju smo deda, tata i ja sami gradili od naše šume, maltera i cigala. Ali eto, ja sam morao da sve to napustim jer sam bio jedan mali napredni seljačić sa vizijom.

Iako je roditeljima bilo teško što ih je sin napustio, Bojanić nije odustajao od snova da izgradi muzičku karijeru, pa je tako direktorsku fotelju zamenio mikrofonom.

- Bio sam zagrižen za muziku i verovao sam u sebe. Gde god da sam se zatekao, moj brat Slavko Bojanić, koji je bio urednik Radio Bijeljine, upoznavao bi me sa ljudima iz sveta muzike. I dok sam bio zaposlen u firmi, svakog vikenda sam odlazio u Beč da pevam, a u ponedeljak bih se vraćao na posao. Uzimao sam dobre bakšiše, veće od honorara. E onda sam upoznao pokojnog Dobrivoja Docu Ivankovića, tadašnjeg urednika u PGP-u, i odneo sam mu moje probne snimke. Pozvao me je da dođem u Beograd. Otišao sam kod njega i snimili smo album koji nije loše prošao - priseća se muzičar i dodaje da je pesma "Tako, tako, samo tako" bila prekretnica u njegovoj karijeri:

- Doca me je poslao kod svog prijatelja u Pariz da pevam mesec dana u kafani. Uzeo sam godišnji odmor u firmi i otišao sam da pevam. I u Parizu sam 1984. godine čuo tekst "Tako, tako, samo tako", koji se pevao u kolu. Snimio sam na je na vokmen, prepravio tekst i melodiju i odneo Doci. Taj trenutak je promenio ceo moj život. I kada su više počeli da me zovu za pevanje nego za moj posao, dao sam otkaz u firmi i prešao u muzičke vode. Nije mi bilo lako da donesem tu odluku, ali verovao sam u sebe.

Sukob s kolegama

Miloš je snimio mnoge hitove, a najviše su se izdvojili: "Bosno moja, jabuko u cvetu", "Oči zelene", "Kućo moja" i "Sudi mi, sudi". Njegovi albumi su prodavani u "superdijamantskom tiražu", a pevač posebno pamti kada je krajem osamdesetih godina, zajedno sa harmonikašem Miroljubom Aranđelovićem Kemišom, napravio transfer iz PGP-a u "Diskos".

- Imao sam i dobre saradnike: Dragana Stojkovića Bosanca, Kemiša, Marinu Tucaković. I svima sam neizmerno zahvalan. Sa jednom pločom koju sam snimio sa Kemišem zaradio sam pola moje kuće na moru. Tada sam dobio 100.000 evra za prelazak iz PGP-a u izdavačku kuću "Diskos", a on je uzeo 95.000 evra. Mnogo ga volim, ali se ne čujemo zbog sukoba koji sam imao sa Zoricom Brunclik na "Farmi 2". Od tada Kemiš i ja nismo u kontaktu i meni je baš žao zbog toga. Kada bih njih dvoje negde sreo, najnormalnije bih im se javio. Znam da je Zorica osoba koja voli da tera inat, ali je isto tako poznajem kao porodičnu ženu. Sa Bosancem sam u kontaktu, a sa Marinom se dugo nisam čuo. Kada se bila razbolela, kod Cece Ražnatović sam se raspitivao za njeno zdravlje i pozdravljao je. Ona je duša od čoveka i mnogo talentovana osoba, takav tekstopisac se ne rađa dva puta - priča folker i dodaje da je u dosadašnjoj karijeri najviše uživao na velikim koncertnim turnejama:

- Posebno pamtim solistički koncert u "Domu sindikata", zatim velike festivale i turneje na koje smo mi pevači išli autobusima kroz celu Jugoslaviju. U to vreme smo mi bili prave zvezde. Pevali smo po halama, dvoranama i stadionima, a sada pevači nastupaju po kafanama i sebe nazivaju zvezdama. S druge strane, imamo muzičare koji zaista jesu zvezde, ali nemaju pesme koje će se zauvek slušati i to je fenomen. A ja imam numere koje će trajati sve dok je ljudi.

KOMPLETNU ISPOVEST PROČITAJTE U DANAŠNJEM IZDANJU HIT INFORMERA