NAJVEĆA ŽIVOTNA ISPOVEST DRAGANE MIRKOVIĆ - Put posut trnjem od KASIDOLA DO BEČA!

Draganini prvi koraci nisu bili nimalo laki

Jedna od najpopularnijih pevačica na Balkanu rođena je 18. januara 1968. godine u Kasidolu kod Požarevca

- Kao beba imala sam problema sa iščašenim kukovima. Lekari to nisu primetili na vreme, nego tek kada sam prohodala. Moji roditelji su bili veoma tužni što moraju da me sa svega godinu i po dana ostave u bolnici. Doživeli su veliki traumu zbog mene, moja majka i dan-danas zaplače kada se priseti tog perioda. Do druge godine bila sam po bolnicama, u gipsu, na terapijama, odvojena od majke jer joj nisu dozvoljavali da bude sa mnom. Za mene je to bilo strašno, plašila sam se bolnice, imala noćne more. Ti moji košmari potrajali su do tinejdžerskih dana. Kada sam napokon prohodala kako treba, više niko nije mogao da me zaustavi - priča folk zvezda, koja je i danas u kontaktu sa prijateljima iz detinjstva:

- U Kasidolu sam naučila koliko je divan osećaj slobode. Obožavala sam zime jer sam mogla da se sankam. Imala sam puno drugara, a i danas se sa nekima od njih povremeno viđam. Mnogo ih sve volim.

Foto: printscreen

Folk zvezda je još u ranom detinjstvu savladala sve kućne poslove.

- Bila sam baš nemirno dete, hiperaktivno, sve me je interesovalo. Obožavala sam da crtam i da senčim grafitnom olovkom. I danas čuvam te crteže u svojoj devojačkoj sobici. Kao tinejdžerka sam slušala stranu muziku i učila engleski jezik, a to baš nije bilo tipično za decu na selu u to vreme. Uvek sam imala više muških prijatelja. Sa njima sam se igrala kauboja i Indijanaca ili partizana i Nemaca. Naravno, ja sam uvek morala da budem partizanka.

"Čudo od deteta" 

Muške igre su joj presele kada je pala sa visine od nekoliko metara i završila u bolnici:

- U školskom dvorištu sam se popela na česmu, koja je bila jako visoko. Mačevala sam se sa drugom Bobanom, nisam pogledala iza sebe, pala sam i slomila ruku. Mama i tata su se baš bili uplašili i odvezli me u bolnicu u Požarevcu. Jako me je bolelo, ali nisam zvuk ispustila, da ne bih plašila roditelje. Mama je sve vreme plakala u kolima, a tati nije bilo dobro. Tri meseca je trajao oporavak moje ruke i morali su svakodnevno da me vode u Požarevac na rehabilitaciju. Ni posle svega toga nisam se smirila. I dalje sam bila nemirna i penjala se na najveću trešnju u našem voćnjaku. Ni sama ne znam kako sam imala hrabrosti za to.