ĆERKA VLADA DIVCA PRVI PUT OTVORENO O USVAJANJU! Petra: Dugo mi je trebalo da progovorim, suočavam se sa raznim problemima!

Petra Divac je odlučila da ispriča svoju životnu priču, pa je otkrila da je usvojena.

Ana i Vlade Divac dugo godina bave se humanitarnim radom, a u misiju širenja ljubavi i podrške uključila su se i njihova deca, Luka, Matija i Petra, koju su od najranijih dana učili pravim životnim vrednostima.

Najmlađa Petra Divac, koja je u porodicu stigla kao šestomesečna beba, u okviru Fondacije Ana i Vlade Divac pokrenula je projekat “Usvojeni za usvojene”, namenjen usvojenim mladim ljudima sa teritorije Beograda.

Zbog čega se odlučila na ovaj korak, kakva su njena dosadašnja iskustva, ali i kako kroz ličnu prizmu gleda na proces usvajanja, Petra priča ekskluzivno za HELLO!.

‒ Dugo sam razmišljala na koji način mogu da pomognem, pa i napravim promenu u nečijem životu. Nedavno sam pričala o svom usvajanju sa ljudima iz okruženja koji su me pitali zašto ne uradim nešto sa Fondacijom na tu temu i tako mi usmerili misli ka ovoj ideji. Nisam bila sigurna kako će se odvijati, ali sam želela da bude dostupna svim usvojenim ljudima u Srbiji. Tako su nastale grupe podrške. Smatram da najveću pomoć možemo da pružimo kad polazimo od sebe.

Šta je bio početni korak?

‒ Neko vreme preispitivala sam sebe da li sam spremna da javno pričam na temu usvajanja i koliko ja mogu da utičem na nečiji život. Razmišljala sam o mogućim preprekama, ali je dominantna misao bila da nedostaje otvoren razgovor. Ljudi mi često postavljaju razna pitanja, kako da bi se obrazovali, tako i iz čiste radoznalosti. Odlučila sam da pokrenem projekat 'Usvojeni za usvojene' zato što znam i na svojoj koži sam osetila različite probleme sa kojima se suočavamo mi koji smo usvojeni”, izjavili ste. Na koje probleme ste mislili, a, gledano sa strane, nismo ni svesni da postoje.

Petra ističe da je najveći problem kod usvajanja vršnjačko nasilje

Foto: printscreen

 

‒ Zbog činjenice da sam usvojena i zato što sam drugim putem došla u svoju porodicu, ljudi odmah pomisle da sam mnogo drugačija. Prve reakcije i pitanja uvek su isti: kako je to biti usvojen i da li sam upoznala biološke roditelje. Razumem da je nekome interesantno da dobije odgovor na ta pitanja ali, sa druge strane, neko ko je usvojen možda ne želi da o tome govori. Volela bih kada bi ljudi imali malo više obzira. Zanimljivo je da, kada čuju da sam usvojena, često me pitaju da li je to istina, što je u najmanju ruku čudno, jer zašto bih govorila neistinu. Konkretan problem je verbalno vršnjačko nasilje u školi, kao i činjenica da u svakom članku o mojoj porodici uvek nosim etiketu “usvojena ćerka". Po tom principu mojoj braći bi trebalo da piše “biološki sinovi”. Ja sam ćerka svojih roditelja, i to se neće menjati.

Koliko smo, generalno, edukovani kada je reč o usvajanju? Jesmo li spremni da prihvatimo različitosti?

Foto: Privatna arhiva

‒ Mislim da je u Srbiji usvajanje još uvek tabu tema i nosi stigmu “neprirodnog” čina. Prisutna je predrasuda da se ljubav prema biološkom i usvojenom detetu razlikuje, ali iz prve ruke znam da to nije istina. Mi smo drugačiji samim tim što smo na poseban način došli u porodicu, ali ljudi ne shvataju da smo odgajani na isti način kao i naši vršnjaci. Deca su surova, pogotovo kad su u pubertetu, pa ih muči što drugačije izgledaju ili što neki njihov drug ima bolje patike ili moderniji telefon. Sve je to nebitno. Važno je objasniti kroz školski sistem da se biološko dete ne razlikuje od usvojenog, tim pre što usvojeno već neosnovano nosi etiketu da je drugačije.

Usvajanje je plemeniti čin i dobar način da deca steknu porodicu, ali, kako ste rekli, nameće i razmišljanja o poreklu, razlozima zbog kojih se ne živi sa biološkim roditeljima, pokreće pitanja postoje li biološka braća i sestre... Jeste li i sami tragali za tim odgovorima?