"Reditelji su ponekad površni": Lidija Vukićević u božićnom intervjuu o scenariju svog filma, karijeri i udvaračima (VIDEO)

Glumica Lidija Vukićević je u intervjuu za Informer progovorila o božićnim praznicima, karijeri i udvaračima, a otkrila je i kako bi izgledao njen scenario za film, ako jednog dana odluči da ga napiše.

- Praznike uvek provodim sa svojim sinovima, u krugu porodice. Tako je i za slavu. Najvažnije mi je da su oni tu, kao i svi dragi ljudi sa kojima se družim i koje volim.

Da li vam neko nedostaje kada dođu praznici?

- Fale mi roditelji. Pogotovo kada dođu praznici. Svaki dan ih se setim, ali tada mi najviše nedostaju, jer smo ih provodili zajedno, bili smo vezani. 

Da li dočekujete Božić u crkvi ili više volite da ostanete u svom domu?

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- U ponoć obavezno odlazim u crkvu, a ponekad i na jutarnju liturgiju. Pošto živim na Bežanijskoj kosi, idem u crkvu Sv. Vasilija Ostroškog. Tada se vidim i sa nekim ljudima sa kojima se ne viđam tokom godine, tako da je naše okupljanje uvek u porti crkve. I preko godine obilazim svetinje, kad god imam vremena. Skoro sam bila u Rumuniji, u Jašiju, gde se nalaze mošti Sv. Petke. Rumuni su veliki vernici, stvarno sam se tu osećala fantastično, jako su srdačni i pobožni.

Koji specijaliteti se nalaze na vašoj božićnoj trpezi?

- Kao neko ko ne jede meso, za mene je svaka hrana bez mesa specijalitet. Ali, pošto nikada ne namećem svoju volju u kuhinji, spremim ono što žele moja deca i prijatelji. Uvek se trudim da ugodim njima i da to bude raznoliko, i posno i mrsno, da svako nađe nešto za sebe. Nikada ne naručujem hranu, uvek sama spremam, jer bar tim danima u godini imam vremena za to. Volim da ispoštujem sve ono što nalažu običaji.

Koja sećanja iz detinjstva vas vezuju za Badnji dan i Božić?

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Mi smo velika familija. Moj tata je imao devetoro braće i sestara, a mama šestoro. Tako da, to su bila velika porodična okupljanja. Nama niko nije bio potreban sa strane, jer nas je bilo dovoljno. Svi smo se skupljali ili kod jedne ili kod druge babe. Ta brojna familija vam daje toplinu, sigurnost i radost. To su datumi kada smo svi zajedno i kada osetim jednu ogromnu energiju, kada mogu da budem ono što jesam, među svojim ljudima. To mi izaziva nostalgiju, posebno zato što mnogi članovi te naše velike familije više nisu živi - rekla je ona i otkrila koje sećanje joj je posebno:

- Kada smo sestra i ja bile male, imale smo kućnu pomoćnicu koja nas je čuvala. Za Novu godinu i Božić uvek nam je u čizme stavljala pomorandže ili tako nešto. Te pomorandže su imale takvu cenu... Ne znam šta danas neko može da mi pokloni za Novu godinu, a da se ja toliko obradujem. Tada je bilo i više snega i nekako su mi te pomorandže mirisale na zimu, na toplu kuću, na roditeljski dom... To me vraća u detinjstvo i uvek se setim toga.

Koje su vaše želje i ciljevi u 2024. godini?

- Uvek sam svesna da želje bez mog uticaja ne mogu da se ostvare. Ne očekujem da mi nešto padne sa neba. Dakle, za 2024. sam sebe dobro spremila, razmislila šta treba da uradim i koliko treba da se dam da bi mi se neka želja ostvarila. Ne želim da to zvuči kao floskula, ali ja stvarno cenim zdravlje. Može neko da kaže: "Pa svi cenimo zdravlje", ali ja sam osvešćena, svaki dan. Zahvaljujem se Bogu na zdravlju, ne samo svom, ne samo moje dece, nego i sve druge dece. Svi smo nečija deca. Tako da, mislim da je to prioritet. Ljudi ne vode mnogo računa o zdravlju, nego tek kad im se nešto dogodi osveste se, pa povedu računa. Čak i obaveze koje imam nekada odložim, jer nije sve ni u radu. Treba život da se živi umereno i da ga osetimo svaki dan. A ne da dođete kući i kažete: "Jao, ništa nisam video, ceo dan sam radio". Moje želje nikada nisu megalomanske. Ne treba mi da mi se dogodi nešto veliko, treba mi da smo zdravi, da imam lepe odnose sa ljudima, da sačuvam sebe što više u ovom današnjem svetu kad svi jure i žure i kada nemaju vremena za druge. Uvek idem u kontru. Kažem sebi: "E, ja ću polako, ja ću da uživam danas u danu, neću da se nerviram". Neću da budem deo većine, ne pristajem na to. Imam svoj put i dobro mi je. 

Oduvek ste važili ste za ženu raskošne lepote. Da li vam se nekada desilo da budete odbijeni baš zbog toga što izgledate previše lepo da biste igrali određeni lik?

- Da, reći ću vam na primeru. Trebalo je da igram u "Vuku Karadžiću" veliku ljubav Miloša Obrenovića. Dobila sam kompletnu literaturu, kostim mi je bio završen, samo što nisam stala pred kamere da snimam. Međutim, direktor fotografije na "Vuku Karadžiću" je bio isti kao na prethodnom filmu u kojem sam glumila. Sa njim je došlo do nesporazuma, najblaže rečeno. Nisam htela da se skinem u tom filmu, jer nije bilo opravdanja. Ne govorim o tome da glumica ne treba da se skine. Naravno da treba, to je deo njenog posla, ali samo onda kada ima opravdanja za to svlačenje. U tom slučaju to nije pornografija, već je to u službi scene i filma. Ovde nije bilo opravdanja, osim da bude gledaniji film. Odbila sam to i vratilo mi se na "Vuku Karadžiću". Direktor fotografije je ispričao reditelju za to i na dnevniku sam saznala da je pala prva klapa na snimanju "Vuka Karadžića". Pozvala sam reditelja i pitala: "Je l' ja to ne igram u seriji, da znam da bih organizovala svoje vreme?". Oni su rekli: "Pa da, došlo je do problema sa direktorom fotografije". Osećala sam se baš uzvišeno i dobro, jer ako na taj način treba da dođem do uloge, onda ne treba ni da igram - rekla je ona i otkrila da misli da su njen izgled, kao i površnost reditelja, doprineli tome da ne odigra neke uloge:

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Oduvek sam želela da igram uloge koje su dijametralno suprotne od mene. Da ne budem večita heroina, lepotica... Međutim, nisu mi davali. Mislim da su reditelji ponekad površni. Zašto onda postoje šminkeri, kostimografi, vlasuljari, maskeri? Pa da vaše lice pretvore u nešto drugo i da odstupim od onoga što privatno jesam. Ali ne, uglavnom se gleda na prvu loptu, uglavnom se gleda površno, tako da sam to shvatila na vreme. Igrala sam dobre uloge, ne žalim se, meni su sve moje uloge drage. 

Koje su vam najdraže uloge?

- Najdraže su mi ona iz filma "Lutalica" Zorana Čalića, Violeta iz "Boljeg života", pa i ona iz "Žikine dinastije". To su sve bili moji počeci. Jako sam volela ulogu iz predstave "Na dnu Maksima Gorkog". Igrala sam Natašu.

Da li vam je posebno žao što neku ulogu koju su dobile vaše kolege niste dobili vi?

-  Ostao mi je žal za ulogom Nađe iz "Romana u Londonu". Mira Trailović je htela da to radimo, ali posle toga je preminula. 

Kada biste pisali scenario za film, kojeg bi žanra bio taj film i ko bi bio u glavnom ulogama?

- To bi bila neka drama. U glavnim ulogama bi bili ljudi za koje mislim da su savršeni glumci, koje volim. Tamara Krcunović, Branislav Lečić, Jelica Sretenović... Oni su fantastični glumci, ali i fantastični ljudi. Rad sa nekim zahteva ne samo talenat, već i da bude dobar čovek. Vi provodite neko vreme na setu, na snimanju, u nekom drugom gradu, družite se svaki dan... Ne može neko da bude namćor, da bude asocijalan, to remeti celu atmosferu na snimanju. Uvek kažu: "Bata Živojinović je igrao svuda". Pa naravno, i trebalo je da igra svuda. Bata je bio potpuno nezahtevan čovek.  Svi veliki glumci bili su dobri i jednostavni ljudi. Što ste veći to ste jednostavniji.

Da li biste i sebi dali ulogu i kakav bi to lik bio?

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Dala bih i sebi ulogu, ali da bude potpuna kontra od onoga što sam do sada radila. Mnogi ljudi mi govore da pišem scenario. Imala bih mnogo toga da kažem, ali u ovom galimatijasu novih pisaca ne vidim sebi mesto. Zavladao je takav trend, a ne želim iz trenda ništa da radim. Doći će možda nekada neko vreme, pa ću nešto da sednem i da napišem. 

Vaš izgled je obeležio vašu karijeru, ali i svakodnevni život. Da li biste išli "pod nož" kako bi zadržali lepotu?

- Mislim da ne. Stari ste onoliko koliko imate energije. I sa 30 godina možete da budete star čovek ako nemate volju, želju, ako ste se ugasili pre vremena. Energija je sve. Kroz energiju prepoznajem ljude. Nisu estetski zahvati presudni za mladalački izgled. Džaba sve to, ako ste vi mrtvi iznutra. Ima jedna engleska drama, zapamtila sam jednu rečenicu. Momak je imao 28 godina kada je preminuo i rekao je: "Napišite na mom spomeniku 'Umro sa 90". Jer, osećao se kao istrošen čovek. 

Vi ste mlađi i energijom i izgledom. Da li su vam prilazili mlađi muškarci i koliko su godina imali?

- Jesu, bila bih neiskrena kada bih rekla da nisu. I dan danas mi prilaze mlađi muškarci, ali ne mislim da je to zbog izgleda i energije. Mislim i da je to i zbog nedostatka pravih žena. Koliko god muškarci želeli žene koje su dobro građene i lepo izgledaju, možda ih ne žele za neki duži period, jer su im sve slične, uniformisane. To je naša današnjica. Muškarci žele da imate i neki sadržaj, bez komunikacije ne može ništa da traje. Ne možete da mislite da to što ste se ispeglali i napumpali usta presudno. Ne kritikujem te devojke, smatram da svako ko se oseća dobro u nečemu treba to da uradi. Pa, nek i 20 puta poveća usta, meni ne smeta. Ali ako pričamo o odnosima, sadržaj je potreban - rekla je ona i otkrila koliko godina imaju njeni najmlađi udvarači:

- Imali su 30 godina. Nije to pitanje godina, već pitanje mozga. Imate ljude koji su toliko nezreli, koji su ostali doživotno dečaci. Ali, ne u smislu da su ostali vrcavog duha, već da su "nedovršeni". Ponašaju se kao deca, treba im mama. Imate i momke koji su veoma zreli i stabilni, to zavisi od iskustva kroz koje su prošli. Godine ne znače ništa osim kada je u pitanju vino. Imate mnogo srećnih parova u kojima su žena ili muškarac mnogo stariji. Mi smo narod koji odmah želi da etiketira i odmah izvodimo zaključke. Nikada se ne upuštamo u sadržaj, u suštinu, jer to je mnogo teže i opterećujuće za naš mozak. 

Više fotografija možete pogledati u galeriji ispod.