"Lidija mi je bila majka, a Ceca otac": Veljko Ražnatović u Informerovom podkastu o životnoj promeni, porodici i boksu (VIDEO)

Sin Cece i Željka Ražnatovića u emotivnoj ispovesti o odrastanju bez oca, najtežim trenucima i o ulasku u svet boksa

Veljko Ražnatović od malena je javnosti poznat kao sin folk zvezde Svetlane Cece Ražnatović i Željka Ražnatovića Arkana, zbog čega je uz sestru Anastasiju konstantno bio prisutan u medijima. Veljko je 2016. godine, nakon teškog perioda, odlučio da uđe u svet boksa i opredeli se za profesionalno bavljenje ovim sportom. U Informerovom podkastu u kojem je bio gost progovorio je o razlozima za ulazak u svet boksa, iskušenjima, teškim porodičnim trenucima i sadašnoj sreći koju živi sa suprugom Bogdanom, sinovima Željkom i Krstanom dok iščekuje trećeg naslednika.

Foto: Zoran Sinko

Najsvežija tema s kojom smo započeli razgovor sa Veljkom, svakako je njegova pobeda u Banja Luci gde je boksovao s Poljakom, Pjotrom Budziszevskim i meč završio nokautom u trećoj rundi.

- Ovaj meč u Banja Luci je bio bitan, ali imamo sada važnija takmičenja. Počinje uskoro "Beogradski pobednik" i Evropsko prvenstvo koje nam dolazi u "Štark Arenu" 15. aprila. Ja sam trenutno 80. u svetu i priželjkujem bilo kog borca koji je ispred mene u tih 79 da bih napredovao i ušao u prvih 20. Od toga sam daleko jedno godinu i po dana. Sada čekam ova dva takmičenja, a na Olimpijadi ne vidim sebe. Cilj mi je da postanem profesionalni šampion sveta, prvi u istoriji Srbije i mislim da su mi šanse velike.

Koji je to bio prelomni trenutak da odlučiš da ćeš se baviti boksom?

- Ja sam to odlučio 2016. godine, 2017. sam imao prvi meč. Bilo mi je teško jer niko nije hteo da prihvati meč. U amaterskom boksu odmah nakon merenja ujutru ide žrebovanje. Dešavalo se da treneri nisu dozvolili bokserima da boksuju sa mnom. Ja sam u drugom meču pobedio dečka koji je iza sebe imao 40 mečeva.

Kako si uspeo da uđeš u svet boksa?

- Bio sam u pogrešnom svetu pre toga, stalno neke tuče i problemi. Nisam više želeo da živim tako. To je nešto u čemu sam se pronašao, naporno je i to je muški sport. Po mom mišljenju svaki vid borilačkih veština primarno je muški sport. Posebno boks koji je "čojstvo i junaštvo", to je nešto što je mene uvek intrigiralo. Želeo sam da se oprobam, a kad sam video da ima vajde, posvetio sam se tome. Imao sam razna iskušenja, poznavao sam razne ljude, ali sada ni za kakve pare i blaga ne bih se vratio u taj neki ambijent.

Foto: Zoran Sinko

Jesi li bio nekada na korak od toga da završiš u nekom kriminalu?

- Kriminal je svuda, na korak, na dva, unutra, plivao, ne plivao... Površno je sada pričati o tome. Jedina stvar koju bi ljudi trebalo da znaju je da je to sve pogrešno i da je jedini ispravni put - Božiji. Ne može ni Bog da ti pomogne, ako ti ne potražiš pomoć. I ako čovek dotakne dno, jedini put je na gore. 

- Jesi li nekada dotakao dno?

- Jesam, dotakao sam jednom u životu i tada sam se restartovao. Za moj pojam je to dno. Hoću samo da kažem da sam bio tu i ako je neko u toj situaciji sada, ovo što ja pričam je jedini put. Pomogla mi je vera i samo vera.

Tvoja supruga Bogdana često prati tvoje mečeve, čak i sada kada je u poodomakloj trudnoći. Da li ti znači njeno prisustvo ili strepiš kada je tu?

- Lakše mi je kada je tu. Ona veruje u mene, podrška mi je i amajlija. Žena je tvoj saputnik kroz život, neko pred kim možeš da budeš svoj i ne moraš da nosiš taj oklop koji nosiš po ceo dan. Kad te boli nešto, možeš to i da kažeš, da se rasplačeš, da se raspekmeziš...

Foto: mtphotbol

Je l' plačeš, da li si pustio poneku suzu kada su ti se rodili sinovi?

- Mogu da zaplačem samo na neku patriotsku pesmu, na neku srpsku. Nisam plakao kad su mi se sinovi rodili. Nisam lik koji plače. Plakao sam kada mi je taj brat (drug Žarko Ećim) poginuo.

Bogdana i ti čekate trećeg sina, da li planirate još dece?

- Ona će sada već treći put ići na carski rez i mi još jedno dete možemo da imamo fizički. Ona ne bi smela više da ostaje trudna. Sada ćemo napraviti pauzu jer smo u ludilu totalnom. Nadam se da će četvrto dete biti devojčica i da će biti tatina princeza. Biće i neka razlika među njima. Dobro se snalazim s decom, s obziroma na to da nikad nisam imao tatu, ispostavilo se da sam dobar otac, ali bolje neka to kažu drugi. Verujem da bi moj otac bio ponosan, makar na to kakav sam čovek postao. 

Foto: ATA Images, Aleksandar Jovanović Cile

Poznato je da ti je porodica velika podrška, interesantno je da imaš istetovirano ime tetke Lidije Ocokoljić. Zbog čega Lidija, a ne tvoja mama Ceca?

- Mama mi je uvek bila k'o tata, a tetka k'o mama. 

Koliko tebi sada, kada si otac, fali tvoj tata da te posavetuje i uputi?

-  To je retoričko pitanje, realno. Fali mi u svakom momentu, u svakoj sekundi. Smatram da mi je veliko životno znanje oduzeto njegovim odlaskom, puno stvari bih naučio i bio 50 puta mudriji nego što sam danas.

Foto: Insajder

Sada, osim Cece, da li može neko da ti bude savetnik?

- Može moj duhovnik, može jedan prijatelj mog tate koji ima očinsku figuru u mom životu. Ja ga čak i zovem "ćale". Okej mi je, za nekog ko je odrastao u žiži interesovanja javnosti, smatram da sam očuvao svoj duševni mir i um.

Foto: ATAIMAGES

Od svog oca si kao zaostavštinu dobio "roleks", a bile su neke priče da u kući imate posebnu sobu sa Željkovim stvarima. Je l' to istina?

- To nije istina. Po celoj kući ima stvari koje su od njega ostale. Mi to sve čuvamo kao uspomenu. Imamo razne njegove stvari, čak i neke garniture, ja čak čuvam i neke njegove parfeme. 

Anstasija je započela život sa mužem Nemanjom Gudeljom u Sevilji, da li ti nedostaje?

- Ne! Ne u tom smislu, čujem se s njom svakoga dana. Živi svoj život, mnogo sam zadovoljan njenim izborom. Muž joj je legenda, gleda je kao malo vode na dlanu i mnogo joj je bolje tamo nego što bi joj bilo s nama, realno. 

Foto: Printscreen/Instagram/raznatovicanastasija

Spomenuo si Nemanju, jeste li imali nekada onaj razgovor brat-zet?

- Nismo, on je ostvaren čovek koji zna šta hoće. Nisam osetio potrebu s njim da vodim bilo kakvu koverzaciju tog tipa. On zna šta bih mu ja rekao, ja znam šta bi on meni rekao. Želim im mnogo dece i jedva čekam da ih ljuljam. 

Vi ste se preselili u Titel, ali čini se da sada mnogo vremena opet provodite ovde?

- Ovde sam radi priprema, ali kada dođe maj i kada se Bogdana porodi, nadam se da ću se vratiti u Titel. Da, nedostaje mi Titel, ne mogu ovaj grad da gledam. Ovde me ništa ne vezuje, samo kuća očeva. To je jedina stvar koju ne bih nikada ni prodao, ali da nema nje, bez razmišljanja se nikad ne bih vratio u Beograd. 

Kakav ti je život u Titelu?

- Divan, sada smo uzeli farmu svinja. To je još u izgradnji, to je veliki projekat. Moj tast i ja smo to uzeli po pola. Čekamo sada tu parcelizaciju, ja ulažem u svoj deo i ima tu dosta posla. Tastu sad bolje ide, ali ako Bog da, on završi svoj deo, pa pritrči i meni upomoć. 

Foto: Zoran Sinko

Imaš blizak odnos sa tastom, Bogdanom Rodićem?

- Tast mi je ozbiljna faca i jako sposoban čovek. I mnogo pošten čovek, toliko pošten da se nekad... Pošten je i prema ljudima koji to nisu. 

Veoma lep odnos imaš i sa Željkom, čemu ga učiš i kako ga vaspitavaš?

- Učim ga svemu što sada treba da zna. On je još mali, učim ga da se krsti, učim ga lepom ponašanju i da se ne kaže "A?" nego "molim". Učim ga da nema histerisanja i bacanja po podu. Ne bih voleo da bude razmažen, voleo bih da bude Srbin, hrišćanin.

Ko je stroži, Bogdana ili ti? Ili možda baka Ceca koja ne voli da je tako zovu?

- Ja sam stroži. To je pogrešno, čuj deca da je zovu Ceca. Ti si baba tom detetu neće te zvati Ceca. To može dok su mali, ali kad budu malo stariji neće smeti od mene. To je neki ciklus života, nisam je ni ja zvao Svetlana, nego "majko".